Како се хранимо

ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМ ИСХРАНЕ 1. НАУКА И ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМ ИСХРАНЕ

Исхрана чевекова није само велики физиолошки и хигијенски проблем већ и друштвени и економски преблем првога реда. Највећа брига већине људи јесте набавка потребне хране, и највећи део прихода њихових иду на ту потребу, а нису увек ни довољни. Има много људи широм целога света који се недовољно хране, има их који гладују, а ни умирање од глади није реткост. Све то долази отуда што је људска храна таква, да је природа сама од себе не даје, већ се мора уложити труда, рада, да би се она производила, или да би се до ње дошло ако се већ налази у природи (лов, риболов). Док потреба ваздуха не претставља никакав нарочит проблем, јер га има у изобиљу на целој земљиној површини, вода за пиће је већ потреба о којој се човек мора бринути, а органска храна, животињска и биљна, основни је прсблем људскога живота. Да је та физиолошка потреба људскога живота таква, да се може задовољити исто онако како се задовољава потреба дисања, цело економско и друштвено питање било би измењено. Огроман број људи, можда већина човечанства запослена је непосредно или посредно на производњи и промету људске хране: Цео сељачки сталеж и добар део индустрије тиме су заузети. Мако смо још далеко од тога, није искључено да ће се у даљој будућности бар основни састојци хране добивати вештачким, синтетичким путем. Какве би то промене и поремећаје друштвене и економске изазвало, кад би неколико десетина фабричких радника заменили хиљаде пољопривредника, те шко је себи претставити. Али судећи по дубоким поремећајима које је изазвала наука само тиме што је природну производњу хране повећала, може се закључити да вештачко добивање хране не би олакшало живот већини људи, јер изгледа да чим човек престане у зноју лица свога стицати хлеб, — почиње гладовати... Али нас овде интересује само физиолошка страна исхране.

Ниједна од потреба нашега живота не упућује на размишљање културнога човека, као наша исхрана. Свако зна да се нека сбољења приписују начину храњења, да се томе

па пе њи аи