Како се хранимо

31

с приписује и дужина људскога века. Шта треба, а шта не треба јести, и колико треба јести, питања су која готово сваки човек себи поставља. За многе то је једино што траже да им наука о исхрани осветли, и неке читаоце ове књи“ жице сигурно је то потстакло да је прелистају.

Док се много што шта може рећи и саветовати у томе погледу као лично мишљење и убеђење, док постоје многи пропагатори овог или оног начина исхране, док се сваки дан може чути ичитати како јеово добро а оно рђаво по здрав“ ље, сасвим је друкчије кад се строго научно хоће даговори о тим питањима. Шта то значи „строго научно“ 2» Значи да се узима само оно у обзир што је научним методама доказано. А у питањима исхране која нас нарочито с практичнога гледишта интересују, мало је шта тако доказано. На пример, многи тврде да употреба меса, и у ограниченим количинама, иде на руку разним обољењима. Али када се траже научни докази, види се да су недовољни, и да би се и супротно мишљење могло бранити. А научне дсказе утим питањима врло је тешко дати. Требало би вршити многобројне упоредне опите, у којима би сви услови живота и све остало било истоветно, у особа истоветних, са истим наслеђем, од којих би једне добивале храну са месом, а друге без меса. Тако се у физислогији врше упоредни огледи, које је тешко остварити и у много простијим случајевима него што је питање утицаја неког састојка хране, који се испољава тек након многих година. Стога ћете наићи на супротна тврђења у људи којима се иначе може подједнако веровати. Понављам, једно је лично убеђење, а друго је безлични научни доказ.

Ма какс да је богато знање о физиологији и хигијени исхране, оно се односи на анализу, на рашчлањавање тог сложеног проблема. И наше знање није још такво да би се могло приступити једној потпуној синтези на научној основи тога замашнога питања. Стога основа наше исхране мора почивати на уобичајеној пракси, стеченој у току много ве кова, која сигурно није идеална, али која није ни посве рђава, када се човечанство на њој до данас одржало. Треба бити врло опрезан у свакој реформи наше исхране, треба имати на уму да не држимо у руци све њене конце, те не треба бити нестрпљив у примењивању научних тековина, које су увек једностране. Многи примери ће нам то потврдити: сви велики покушаји реформисања наше исхране били су, данас то увиђамо, велике и опасне заблуде. Корисне реформе су биле готово само оне, које су исхрану враћале на раније природне прилике.

Почнимо са великим открићима о хемијском саставу хране. Кад се открило да је храна поглавито састављена из три групе хемијских састојака, беланчевина, масти и шећера, помислило се да би се наши богати |еловници и вештина ку-