Календар Просвета. [За год.] 1928

45

свим друкчије развиле, да је Руска Црква била организована тако, да у њезиној управи учествује и народ.

Онда се не би могло десити, да црквом управљају разни Распућини и да се обрати пажња само форми и спољашњем сјају, а да се онолико занемари суштина, и да се црква удаљи од испуњавања њезиног божанског задатка на земљи и од узвишених начела: Да смо сви пред Богом једнаки и да нам је свет онај социјални поредак, који је основан на хршћанској љубави и на праведности.

Ослобођење и Уједњење цијелог троименог народа донијело нам је дакле самостално и самоуправно вјерско уређење које је према нашим приликама и духу времена не само правилно, него сада и једино могуће уређење.

Не може се у нас усвојити ни један други од постојећих

облика уређења односа између цркве и државе. Три су главна облика и то:

А) Јединство цркве и државе, гдје је црквена и државна власт у руци једне исте особ. Овај систем се дијели на: а) црквена држава, гдје црквени поглавица врши и државну власт, 6) државна црква, у којој носилац државне власти врши заједно и црквену власт.

Б) Растава цркве од државе, гдје су црква и држава растављене. По овоме систему су: или а) црква и држава равноправне, или 6) одјељени црквени послови од државних или је в) црква приватно-правна организација као и сва друга разна удружења.

В) Вјерске организације имају карактер равноправних корпорација.

По овоме систему вјерске организације имају равноправну автономију и врше неовисно црквену власт над својим члановима.

Држава је слободна у своме дјелокругу од уплива вјерских организација, а вјерске организације су самосталне у два правца: а) самостално уређују своје унутрашње послове и 6) управљају својим закладама и фондовима.

Први облик јединства цркве и државе не може се провести онамо, гдје држављани не припадају истој вјери.

Када је устав проглашен и у њему установљено самоуправно уређење вјерских организација, онда је и у Србији и у Црној Гори превладала уставна свијест, па су се с тим измирили и они, који су очекивали, да ће се примити први облик једниства цркве и државе.

Остаје само још један мали дио оних, који се заносе, да у нас треба завести облик раставе цркве од државе.

Сваки онај, који мало дубље размисли и униђе у суштину овога питања, увјериће се, да још нигдје није потпуно проведена растава цркве од државе.

Ниједна држава се не може потпуно помирити с тим, да вјерске организације сматра обичним приватно-правним Удру– жењима својих држављана.