Календар Просвета. [За год.] 1928

С тога све државе, које примају тај облик, удешавају |

«своје односе према вјерским организацијама тако, да на њих могу упливисати онолико, колико сматрају, да им је потребно. "О томе се можемо лако освједочити, ако завиримо у законо„давство Сједињених Америчких Држава, које су усвојилеи у танчине разрадиле и усавршиле облик раставе цркве од државе.

Наши уставотворци и уставобранитељи обично се при „израђивању закона позивају на законодавство у Белгији.

Погледајмо тамо, па ћемо видјети, да је у Уставу Краљевине Белгије од 1831. г. проведена растава цркве од државе, али није и растава државе од цркве.

Црква је самостална и автономна, али се сваке године у „државном буџету предвиђају средства, која су потребна за издржавање цркве.

Растава Српске Православне Цркве од државе била би не само штетна по цркву и државу, него би била и неизво„дива све дотлен, док се не би измијенио садашњи менталитет Српског Народа.

Српска црква Св. Саве је била дуго не само вјерска, него и национална организација.

Зато је и могла и извршити ону узвишену мисију и допринијети свој велики дио Ослобођењу и Уједињењу нашега народа. Вјерско обиљежје има цијела стара српска култура духовна и материјална, која је свједочанство наше свијетле и сјајне прошлости, благостања и царевања: »да се знаде е смо царевали«. У српском племену су до сада били вјерски и национални осјећаји готово истовјетни и уско везани с осјећајима љубави и поштовања према правим народним владарима.

Српска црква је дуго живјела животом народа и његове државе, а држава је била прожета животом цркве, која јој је била главни стожер.

Вјерске поглавице и служитељи олтара били су дуго народне вође у борби за. опстанак и народна права и једини народни учитељи и просвјетитељи. Национални борци су имали написано на својој застави: »За крст часни и слободу златну«.

Српски владари: жупани, кнезови, принчеви и краљеви посвећивали су се духовном животу, облачили монашку ризу и постајали не само монаси и јеромонаси, него и архијереји на челу цркве, а монаси и архијереји постајали су српски владари.

Српска Православна Црква је своје побожне и племените владаре, божије угоднике и мученике за вјеру и отаџбину, уврстила у каталог светих, те их не само Српски Народ, него и други сусједни народи признају и славе као светитеље. С тога ниједна организација не може имати толико моралног уплива на Српски Православни Народ, колико његова Народна Светосавска Црква.

Српска Црква и Држава ће се међусобно помагати и многе сметње заједнички уклањати, те тежећи истоме циљу,