Календар Просвета. [За год.] 1928

_ јери«. То исто и Цар учини и даде запалити ћелију. Подрани и ђаче – самоуче, кад ли изгорела ћелија и у њој Цар, само остала царева десна рука »јер је много добра учинила!«

Тако је мученичка наша историја увеличала ђаче—само– уче. Као да је народни гениј на уста гуслара—песника хтео да каже, да ће ђаче—самоуче сачувати веру, закон и народност. У патеничком нашем народу очували су лучу просвете безимени гуслар—песник и ђаче—самоуче. Они су за доба. робовања били оно што је после рата »Незнани Јунак« чијем се светлом гробу на Авали више Београда виђенији посетиоци. из целог света клањају и полажу на њега венац славе.

И два наша великана, који су славу нашега народа про– нели широм бела света, — Вук Караџић и Иван Мештровић почели су учити читати и писати као стародревни ђаци—самоуци. Вук Караџић, познати скупљач наших народних умо-– творина — народних песама, приповедака, пословица и заго– _нетки — тог најдрагоценијег народног блага, самоучки је научио читати у своме селу рођења, пре него је кренуо у свет и отпочео свој скупљачки рад, реформу правописа и узимање живог народног говора за књижевни језик. О своме самоучком. учењу вели једном савременику с којим је походио Тршић у Јадру 1855. г. Идући Вук на једном месту заустави коња и стане причати сапутницима: »Овдје сам чувао козе, па док оне пландују, ја пазим да видим каквог путника варошанина, или попа, или калуђера, и чим спазим кога у плавим чакширама стрчим на пут, прилазио би му, скинуо капу, пољубио у руку и отворивши Буквар запитао: »молим те мајсторе (ако: је био трговац), или попо (ако је био поп) или духовниче (ако је био калуђер) покажи ми то и то слово. По том би пољубио руку, рекао хвала, а ја бих послије тувио и мучио се. Дешавало се, нарочито с трговцима, да би ми одговорили: »Богме, синко, не знам ни ја!« Као дечко од 15—16 г. познат је био као најчувенији човек у томе крају. И није ни чудо, јер је он могао за сваки европски новац, чим га види, казати кад је кован, знао је кад који празник пада преко године, а могао је не само написати него и прочитати какво хоћеш писмо. Зато је био цењен и уваживан мимо своје године; женске су га љубиле у руку као правог каквог кмета; на свадбама и славама њему је било место у врх софре, поред попа; на сеоске зборове њега су звали место оца му; па и сам спахија. тршићки, Сулејман-бег Алајбеговић, долазећи сваке године из Херцеговине да купи трећину, узимао га је к себи као писара, и за знак уважења посађивао га са собом за софру. (Љуб.. Стојановић: Живот и рад Вука Стеф. Караџића стр. 3. фи 5...

По Вуковој песмарици самоучки је најпре учило сричућидалматинско чобанче, сада већ славни вајар Иван Мештровић. Од дрвета је израдио модел Косовског Видовданског Храма и све косовске јунаке у камену и дрвету тежећи да изрази на тај начин оно што је дао гуслар—песник, а сабрао бесмртни: Вук, да може косовску епопеју да разуме и страни свет.