Календар Просвета. [За год.] 1928

»Колика је Јахорина планина, Сив је соко прелетити неможе!«

ипак је на њеним ливадама ту на игралишту, где виле коло воде, постојала скоро 100 г. чобанска школа. Први су учитељи те школе били оно поповско сироче, које се самохрано са мајком прибило код Дивљана, а после браћа Вукан и Илија. На Јахоринским Омјетинама боравили су са овцама чобани: Ковачи од Жешче, Марићи са Гласинца, Ивановићи од Трнова, Говедарице од Мрежице, Симовићи и Ђосовићи од Јабуке. Чувајући овце са малим Дивљанима учили су од њих читати и писати. Често су их преслушавали и даље упућивали два »најчувенија књижевника« браћа Вукан и Илија, како су тада · за њих говорили.

Тежња за школом. Иза Омерпаше, кад је настала колика толика безбедност у Босни, јавља се тежња за школом и просветом нарочито за везировања валије босанског Топал Османпаше. Отварају се школе у варошима и већим селима и шири се писменост. Како се ширило у Поуњу Босанске Крајине изашао је чланак у календару »Просвета« за 1925. г. Планинска села од неколико кућа нису могла издржавати учитеља, него су самоучки учили,.па и Зијамет Црна Ријека. Она ни данас нема основне школе и велике напоре чини Никола да се подигне основна школа.

Толика је тежња за школом да је Лазар, син Крстов, саселио у село Иванићи (општина Бутмир) ! сат пешке од Сарајева да може децу школовати. Одатле му деца иду у школу. Милка, кћи му већ је у четвртом разреду Грађанске Девојачке Школе са жељом да се школује за учитељицу. То би била прва учитељица из тога рода. Како је зими тешко ићи деци у школу Лазар је узео кавану у Татића Хану на Вароши у Сарајеву. Он пече каву а дјеца му зими ноћивају и похађају школе.

Жртва тежње писмености. У данима Ослобођења дошавши из војске умрије Николин син Алекса. Оста му млада лепа удовица Јока и кћер Криста од 2 месеца. Јока је од рода Регоја са Доброг Поља старином од братства Вишњића са Херцеговине од кога је и славни гуслар Филип Вишњић. И ако Јоку просе многи просиоци ипак се зарекла свекру Николи да се неће никад удавати, ако свекар даде реч да ће малу дати у школу и да је школује ђа учитељицу. Свекар свечано обећа. Кад је нарасла за школе даде је деда Никола у Сарајево Лазару да иде у школу. Ни годину није навршила покоси је шарлах. Сахрањена је на православном Новом Гробљу у Сарајеву и подигли су јој леп споменик са сликом. Писца ових редака кад је био на слави Караџићђа-Дивљана, о Ђурђевдану 1927. пробудило је у зору пре сунчаног рађања кукање ојађене мајке, јер се о слави укућани сећају умрлих предака и чине им помен. Нарицала је гласом, како се уз гусле јеца, спомињући како је лањске годиие читала славу деди и била предмет опште пажње и удивљења међу славским званицама.