Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

115

— Да се он мени успротивио и да се не беше збунио, говораше Драгош оцу Калистрату, па да сам га убио, какав бих грех ја имао, оче Калистрате, према цркви, и каквим бих начином могао тај грех покајати 2 |

— Ти си у том твом данашњем послу оранио Божју кућу и право од насиља. Ти си вршио дужност царске власти. Нема греха, синко, него има заслуге.

— Али мене није послао на тај посао ни велики властелин, ни ћефалија (начелних«) ни судија. Ја сам. сам пошао и начинио се оруђе правде и закона.

— Ни то ниси. јер се може узети да сам те послао ја. А мени је преотето. И ово је Божја и народна кућа, а није моја. М ја судим мојим људима. Плочник, истина, није манастирско село, али сам ја пред Богом одговоран за све хришћане у овој околини. |

-— Срећа моја, иначе би ме Миливоје могао тужити као насилника. Главно је да сам ухватио крадену ствар. |

— То покрива и лечи све, одговори отац Калистрат. И ето видиш, какав нам је живот сад. А шта. ће бити још кад турска власт настане2

Драгош погледа у оца Калистрата суморно.

— Ви сте живели под турском влашћу 2 упита он оца Калистрата.

— Већ два пута: одмах после смрти покојног деспота Стефана и наскоро по том кад су Турци били сасвим освојили Србију.

— Ја сам тада био мали. Како вам је онда било, оче Калистрате 2 о | — Горе него сад. Турчин се брине само о ономе што треба њему. За остало, нарочито за оно што треба светој вери и црквама, ни главу не окреће.

— Зар турске власти нису штитиле општу сигурност“ У нашем случају, на прилику, зар не би оне оштро казниле Миливоја 2 и

— Овде је главно да је добро ухваћено дело. И