Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

4119

турске би власти каштиговале врло оштро. Али се ниједна турска власт не би потрудила да 500 осведочи и ухвати.

— А је ли грех убити Турчина, оче Калистрате »

— У боју није. Иначе и Турчин је човек, и грехота га је убити, ако те ничим увредио ни изазвао није.

= Али зар није доста што је безверник.

— Треба га обрлаћати на покајање и у праву веру, а штедети као човека.

— Ја не могу да помислим, оче Калистрате, да Турци завладају Србијом.

— Може то бити попуштењем Божјим за грехе наше синко! Што је двапут било, може бити и трећи пут.

— Саклони, Боже! Али ја то поднети нећу моћи, нека ми Бог опрости грехе.

= Па шта би ти чинио, да се то попуштење Божје опет догоди > Ваља се надати у велику милост Божју, да ће нас та чаша мимоићи. Али ако дође, морамо се покорити вољи Божјој.

— Шта бих ја чиниог Ово што сам чинио данас. Ја бих био самозвани судија, самозвани војвода, самозвани ћефалија свуда докле ме ноге носе и докле ме здравље уздржи. Кад будде воља Божја да погинем, онда ће се све свршити.

— Није то добро, синко Драгошу, али о томе ћемо ми још огворити. Ти управо хоћеш у гусаре.

— Не дао Бог! Ја хоћу да будем Божја правда на земљи, колико мој мач носи. Ја бих, докле стигнем, вршио што неће да врше власти. Друго не бих ништа. У поштене људе, макар били и Турци, дирао не бих.

— Синко, касно је. апали свећицу, па иди на одмор. Ти знаш ону собу на углу. Онде ти је спремљена постеља. Ако је данас ико одмор заслужио, то си, богме, ти! Лаку ноћ, синко !