Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

2

123

одмах штуче у народ и изгуби се пут планине и свога села. После повољног свршетка Божјега Суда окривљеник није имао ником ништа више за кривицу ни да одговара, ни да плаћа.

Пошто се Божји Суд свршио, звона зазвонише на службу, пи народ се сав слеже, те напуни цркву и просторе око ње.

На пољу се спремао панађур, и људи су долазили са свих страна са стоком и свакојаком робом. Све што је ко имао да прода, своју израду, или плод свијих _ вемаља, или своју трговину, доносио је на панађур. А ве што је ко имао да купи, тражио је да купи на панађуру. За стоку је било одређено нарочито место, а остало којешта продавало се по нарочитим склоништима, начињеним од дасака и од лишћа, у колико сталних није било. Између једног и другог места остављено је било место народном весељу и играма. Ту су биле и продавнице пића и јестива. Манастиру се плаћало за свако место, на ком се нешто зарађивало, и манастирски је доходак био велики, нарочито ако је и лепо време олакшавало велики збор света. Међу израђевинама могла се видети сва домаћа радиност. Грнчари са свих страна довозили су по пуна кола својих свакојаких судова, који су у оно време испуњали српске куће. И они су имали своје нарочито место, јер су они своју робу, мало незгодну за пренос на далеко, могли носити само лети, по бољем времену, а у пролеће је, после зиме, била већа потреба за судовима. Трговци меке и иностране робе из Дубровника, Призрена, Скопља били су такође ту, на својим местима. Ножари, трговци оружја, дрводеље, качари, који су целе зиме градили од дрвета што треба кући, ступице, сланике, столичице, жбаниће и остале ствари били су довукли по читава кола својих израђевина. Драгош Плетикосић, по наредби оца Калистрата, ходао је по панађуру и по сабору и гледао шта се тде ради.