Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

Кренувши се даље у град, сазна да су у Мишу ноћили и да ће одмах кренути даље к турској граници и к Цариграду коњици оклопници, које је деспот рурађ по уговору морао слати султану.

Из оних стопа пође да их види. МИ они су се баш кретали. ЕЊих је водио Шумадинац Јакша од Брезника, испод Венчаца код Рудника. Коњаници нису били пописана војска, него добровољни најамници. Још деспот Стефан је зарад њих установио био нарочиту порезу која се звала војштатик, којом су се издржавали ови најамници а и остала војска деспотска. Тај се данак војштатик наплаћивао од свакога без разлике и никаква изузећа нису за њ вредила. Кад би дошла потреба да се та помоћна војска пошље куда би је султан заискао, деспот би одредио некога од своде властеле за заповедника. Тако се тај посао вршио ебз икакве забуне и тегобе и домавим људима је била уштеђена свака даља брига о томе. Једино што се плаћао прирез војни, али се ни он није трошио само на ту него и на домаћу војску и на домаће војне потребе.

Пошто се Драгош с родољубивим жаром жив интересао за све што се тицало политике, пође на поље више града, одакле је чета имала даље кренути се. Био је веома леп призор видети их у сјајним оклопима на добрим коњима, А у мање колоне. Било је- ту и Немаца, и Маџара, и Блаха, и Италијана, и људи са свега југа блока некога. Може бити да је војника из Србије било мање но иоткуд с друге стране. Кад су се кренули, па кад се на њима заблисташе оклопи и оружје, није било војничкога срца да се не затресе ни ока да се не заплаче, кад помисли да та војска не иде у помоћ хришћанима него · Турцима. Али уговори и воља господарева били су старији ол свачега другог. Гомила мисли врзмала се по глави Драгошу, кад их је гледао како пролазе. Није могао ока одвојити од њих кад су полазили, а