Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

[41

Кад је по народу пукао глас да је Цариград пао а да је грчки цар Костантин бранећи га погинуо, да је султан Мехмед Свету Сефију, главну цркву православнога хришћанства, преобратио у џамију, настао је општи јаук и ужас. Гек се тада раширио општи страх од силе турске. Тек су тада Срби малаксали душом. макар да тај догађај сам по себи није био ништа и макар да се могао предвидети. Као што је Цариград био круна православним градовима и правоглавним државама свима без разлике, тако је узеће његово значило да је цело православље клонуло пред исламом и да га је ислам победио. Осим тога, у Цариграду је Сила столица васељенског патријарха, столица православља. За патријарха се у први мах није знало ништа, а говорило се свашта. Вера православна осе"Бала се овим догађајем обезглављена и побеђена. И тај утисак се ширио свуда по Србији. Људи су ишли као опијени од туге и бола, суморни и жалосни, 060рене главе, не знајући шта да раде. =.

Тада се видело како ни предвиђање наје оно што је јава. Деспот Ђурађ је тачно слутио шта га чека чим је очи склопио султан Мурат П., али је познао шта то управо значи тек кад је зло у самој ствари настало. У дубокој старости својој, погнут годинама и оригама, деспот Ђурађ је тек тада познао праву опасност од новога султана Мехмеда [. Тек тада је видео да је на белом хлебу и да је, после Цариграда, тада Србија на реду.

У веку религиозном, као што је био век ХУ., молитва је била једино прибежиште. Људи су се крстили и молили се Богу. Царица Мара је, сирота, цео дан "преплакала, пошто је чула за победу свога посинка. По том је наредила да се у цркви певају задушне молитве за покој душе цара Константина и погинулих у том боју хришћана. Колико је та победа“ оснажила "срца Турцима и преузнела њихове наде, толико је религиозна мрзост у срцима хришћанским успламтела