Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

ЕЛ

142

и зарила се у најдубље жилице срца хришћанскога. У време и у Бога још једино уздали су се хришћани и очекивали су кад ће се испунити чаша трпљења и кад ће доћи време спасавању. Нису ни слутили колико дуго треба чекати, постити и патити!

Лето :!453. прошло се још на миру. Преко зиме 1453.—24. почела се већ у Србији осећати нова акција турска. Султану Мехмеду није требало много одмора. Његови људи се размилеше по границама око Србије и почеше будити и дозивати оне за које су рачунали да се могу на њих наслонити. |

— У почетку зиме 1458. дође једном, вел после лужег прекида, у дворе старога Гвозденовића његов стари познаник Ибрахим- беј.

Новембарско јутро беше једва свануло. На пољу је уз северозапад падао густ снег, и гране су се на дрвима белеле као у пролеће под цветом. У соби је мангал расипао пријатну топлоту и свој ПР на угаљ. Па њему је у крају било калаисано бакарно лонче с медљаницом. Ибрахим-беј, који уочи тога дана беше на ноћиште дошао, сеђаше већ обучен уврх одморника на шиљтету.

Гвозденовић уђе у собу дубоко се клањајући и поздрављајући госта на осванку,

— Видиш, Гвозденовићу, поче Турчин, баш си ми у вољи. Море, јеси вредан пашовати, тако умеш дзорити старијега, тако ти је на срцу силна воља честитога падишаха !

— Ја се клањам силноме слузи његову, одговори Гвозденовић, а што беј говори о послузи, то је само пусто упињање немоћнога да се дворбом покаже достојан силнога и узможитога.

Ибрахим-беј гледаше мирно преда се и сркаше наслужену му медљаницу. Лукаво му лице гисаше ласкаве Гвозденовићеве речи с највећом 'ихоћом, радујући се у фанатичноме срцу и дивећи се како, испод јаке п силне руке, сваки посао глатко напредује.