Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

143

— У вашој земљи је поклоник Мухамедов, настави Ибрахим-беј, нашао опет своју красну домовину, најетшу земљу, створен уза ново царство вере пророкове. Ту не досађује сунце Арабистана, ту че мори ветар афрички; само...

И Турчин на ново сркну медљанице.

— Што је, беже, шта само» упита Гвозденовић радознао.

= Народ вам је хрсуско колено...

И турчин се обазре као да се бојао какве Баурске тлаве, од сунца поцрнеле и окореле, као да је зазебаб ол ока што иза жбуна вреба.

— Како, честити беже»

— Не покорава се никоме; неће да чује за туђинско, иноверно господарство. Ето већ толико година правоверни гину, топећи крвљу и претрпавајући лешевима вашу границу. Докле ће се2

— Смириће се народ, честити беже, не може бити да се не смири, |

Ибрахим-беј махаше главом._

— Смириће се, смириће се! Није могућно ла се смири, какав је. Да га кољеш, цео народ поклати не можеш: заман је. Што би нам, опет, земља пуста

Гвозденовић сукаше брке и не могаше се довити шта на то згодно да одговори, а Турчин настави:

— Тако је, кажем ти. То Бе све пре изгинути но се истурчити. Ваши црни папази јаде нам задају неисказане муке. Све једнако народ одмећу, буне и раздражују. Не знају и неће да знају да ће, на послетку, како год, доћи наша влада; да ће села у крв огрезнути; да ћемо господу поклати и дворе јој попалити и да ће неверници у најтежим мукама на кољу испуштати. душу. Не знају...

ј 05

Ибрахим-беју се од ватреног крвожедног говора. = од медљанице, коју је и даље присркивао, зажа-.

рише очи. — Честити беже, упашће у реч Гвозденовић, опет

'