Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

мит ули

ЊУ риту

ПАЛИЛИ.

146

ружичњака и засипао их је југов снег, те су се под њим белеле, али се он, у тај мах, сетио друге једне сцене на том истом месту, која му сада дође на ум као јасан сан и која му буђаше прохтеве. Сцена се та на том месту збила маја месеца, кад су баш руже у напун цветале. Онда је тамо, иза оног ружиног жбуна, на јутарњој хладовини седела златокоса Миља, прелепа беока Гвозденовића. Онда се иза зеленог ружама обасутог, жбуна видело Миљино лице, обасуто сунчевим зракама, видело се сама са стране; видело јој се красно око, округласти образи, правилни нос, златна коса, усташца и поносито чело. Миља онда није ни знала да у оној соби крај врта има гост, нити се налала да је ко гледа. Она се забављала својим цвећем, бирајући с клупице на којој је седела руже око · себе. Њене слике из маја месеца сада се сетио Ибрахим-беј. Само што је није поменуо у својим наговештајима, али се сетио да је још рано, и уздржао се. То је добро учинио. Јер Гвозденовић, колико је био тврда срца, љубљаше своју лепу ћерку више но себе. И макар да је далеко, предалеко ишао у својим зластољубивим рачунима, није му ни накрај памети било да би Ибрахим-беј могао и њу пожелети и заискатл. Он је тврдо држао да Ибрахим-беј и не зна за њу, јер он што је радио с Ибрахим-бејом, радио је сам. Никада га, као хришћанске своје пријатеље. није уводио у породицу. А Миља јје истом: била задевојчила се. Случај је, међу тим, окренуо другојачије, и Ибрахимбеј је за њу сазнао.

У тај исти мах султан Мехмед се находио у Цариграду, размишљајући баш о ономе што је деспот Ђурађ слутио. После узећа Цариграда, султан се почео бавити мишљу куда ће даље. Његове мисли су се задржале на Београду и на Угарској. Између турских и угарских граница находила се Србија. Њу је султан Мехмед сматрао као своју, али му је сад сметала Ђурђева автономија. Како ће да нападне Беогад пре-