Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

– 145 ко туђе, автономне, готово независне хришћанске земље2 То је морило султана Мехмеда у Цариграду. Деспот Ђурађ се према Турској понашао и правилно и искрено пријатељски. Никаква повода није оило, по коме би се могло ломити с њиме. Против сваког ломљења била је и особита милост, којом је султан при ступању на владу одликовао деспота Ђурђа и према којој се деспот пуно захвалан показао. Али је политика неприступна за захвалност и за нежност и справедљивост. Рројзи је главно интерес. Султану се после Цариграда хтео Београд. И он смисли да у деспота и у Србију не дира, али да иште само дунавске градове и да може преко Србије слати восјку. Мислио је служити се још воденим путем од Видина и неготинске Крајине, који су већ били у турским рукама. Он је нашао да је то за њ доста, и пошто му је то требало, нашао је да и право на то има. Смишљао је и смислио п већ је опремао посланика у Србију да то иште од деспота Ђурђа.

Сиромах деспот погодио је шта му се спрема и без поруке. Одмах се стане спремати у Угарску, да покуша тамо шта се може радити, тако да га посланик султанов дома не застане. Спремање војске, које је одмах наредио, деспот остави на сину Лазару, који је и сам већ био проглашен за деспота. Стари деспот је наредио да војска заузме градове, а народ да се склони у збегове, чим време дође и Турци ударе. За збегове је наредио да се напред спреме и засеку, тако да се ништа на двоје на троје не ради. На јужној граници, међу Врањем и Гњиланом, одредио је да се скупи једна војска под командом војводе Николе Скобаљића. а код Приштине према Скопљу друга. Тако су се очекивали догађаји, који су одмах настали чим је лето грануло. Велика народна трагедија, која се видела и очекивала, поче да се врши над мученичким народом српским.