Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

152

војвода да нас одбрани, да поведе нас саме да бравимо своју кућу и своје огњиште 2 '

Гдекоји који у својим мирним и забаченим плавинским селима ништа нису знали, на једанпут чуше и запрепастише се. „Кекви Турци» Шта ће то рећи >“ питаху се ови ојађенииц.

ГДЕ рци! Турци!“ викале су непрестано оне гомиле, зајмљене и поплашене још од границе, гомиле усплахирене, јер су виделе врућу човечанску крв где се просипа и огањ који сажиже тековину људску. „На оружје, на одбрану, народе, ако ниси рад да лудо тинеш или да се турчиш!“

Ко је имао "оружје, заиста се оружаше п полажаше тако за усплахиреном гомилом, која је бпла све већа што се више села и више збегова пролазило.

Једни су се пели на дрвета, да виде еда ли каква знамења пред кобним непријатељем; други су трчали на кршеве и висове те су, једва дишући од умора, у показаном правцу погледали докле око допрети може, да ли се види дим или црвено обележје пожара п пламена.

И за дивно чудо, у свију приче беху једнаке. Сви су казивали како се отуд од југозапада, од Косова, види надалеко некаква румен, која неће бити ни од чега другог но од запаљених села, и како ветар повија и гони, опет са те стране, густе праменове црнога дима

— Властелину, Гвозденовићу, у Плочник! викаше гомила, множећи се све већма и упућујун се на ту страну.

Ко је што лепше или скупоценије имао, па и готове новце, све на хитњи закопаваше у земљу, на обележено место. Као помамљена и ожежена, или љуто рањена звер народ једнако вапијаше. Чинило му се да му то нешто помаже. И вапијући, примицаше се с разних страна у све већим, помамнијим и раздраженијим гомилама к дворцу Гвозденовићеву.