Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

163.

· Опколише кућу за час. Авлија се не могаше прегледати од силнога народа. | — Амо Гвозденовић! Амо наш властелин, господар жупе наше. Хоћемо да се бранимо ; нећемо то тако да трпимо! Пред народ нек изађе! — Пред народ! грмело је из гомиле, пред народ! И громка вика, као глас страшне олујине, одјекиваше по небројено пута око двора Гвозденовићева. Али двори беху затворени. — Пред народ! Ко неће пред народ, издајник је! викаху једни. — Издајник је! понављаше у громовитом одјеку ражљућена гомила. — Доле с њим, нек се у својој крви ваља ко народ издаје! зајеча вика на ново. — Народе, да ударимо на двор! повика неко из гомиле. И буздовани се брзо подигоше да изврше страховиту освету. Е А слоља и из села непрестано јечаше јека: Турци, Турци: И кад је год јекнула свак би се стресао, свакоме би мрави под кожу подилазили. — Шта чекаш. ударај! викну неко. И један се сељак из гомиле залете и лупи оуздованоћ у затворена дворска врата. = Полако, људи! Не, ако Бога знате! Ма иде то тако. Ено видиш где се прозор отвара. Чекајте, да чујемо и да видимо. “о заиста се на двору отвори један прозор и народу се показа госпођа Круна.

Ре поче она говорити, Гвозденовић је отишао од куће; отишао је да сусретне Турке. Смирите се, људи!

— Гурке да сусретне» викаше много њих у грозничавој јези. А што би сусретао Туркег На што» Зар сам