Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

165:

сжење опомињу свет да се на миру разилази, и они су гто чинили. _

— Смирите се, људи, говораше и опет мудра го-

у спођа, иначе веома омиљена у народу ; смарлте се, па : идите те чувајте своје куће и гледајте своје послове, | Ето, ко је жедан, нек се послужи, па на посао.

— Хоћемо, госпо, хоћемо! продираше изнајпре.

7 преко воље, а после све више, као вода кад почне лед. ; пробијати.

На једанпут у авлију долете упрашен и задихан. : коњаник од косовске стране. Зној га беше облио свега. | Неколико је минута стајао не могући проговорити ниј | речи.

Госпођа Круна стрча доле преда њ са злом слутњом.

— Шта је» откуд идеш» Говори!

— Од Самокова, госпо, отуда где је био бој. Којадина носе рањена. "Дотрчао сам да јавим.

— Којадина... рањена! викну госпођа Круна, склопи руке и груну у плач. — Шта говориш, човече!

: — Ето их, госпођо који час! Ја сам послан пред.

њима, да јавим.

— Па где је то билог Казуј! Како је рањен, по: Богу 2

— Па било је на Самокову, с оне стране. Тамо смо дочекали Турке и Турци су нас разбили.

— Је ли жив Којадинг Казуј истину, викну го-

· спођа Круна, којој пролете кроз памет, да јој син није

погинуо, па се од ње крије.

— Жив је, госпо, не бој се, и није тешко рањен. Ранише га у ногу и у раме. Нису тешке ране, али је ослабео. Не бој се, госпо, говораше коњаник, опазивши да се госпођа. Круна препала и да је треба сти-

· шавати. — Не бој се, госпо, истину ти говорим, жи·_ вота ми! заврши он.

Не прође много, а људи с носилима дођоше носећи Којадина.