Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

166

Кад спустише носила, госпођа Круна приђе да прегледа рањеника и обрадова се кад га виде не само жива, него доста весела. Само је био изнурен.

— Потрчите по Шану врачару, рече госпођа Круна, нека понесе траве од рана.

Неколико њих отрчаше одмах.

По том рањеника унесоше у његову собу, и госпођа Круна уђе унутра с једним старцем, који је био вешт око рана, да их прегледа, опере и превије.

Народ се поче већ разилазити, докле стиже други коњаник с нишке стране, опет сав задухан, прашљив и уморан.

Народ што се још не беше разишао, склепта се сместа око њега.

— Шта јег Шта је» питаху опет.

— Није добро! одговори он, лагано.

— Шта је» Шта је» питаху опет.

— Ето Турака; пре сумрачка ће пасти у ову жупу на конак.

— Туракаг питаху неки усплахирени наново.

— Да, Турака. Долазе да приме Топлицу. С њима је наш властелин Гвозденовић. Он им је предао Топлицу.

— Па кад им је предао Топлицу, рећи ће неко, што му је син рањен > Шта је тог

— Син му рањен 2 упита коњаник. Не знам. Радим и говорим што је мени заповеђено.

Одоше да јаве госпођи Круни, која је тек била сместила сина. ИМ она изиђе пред коњаника и извештаваше се о порукама које јој је био донео. И она сама одмах наређиваше што је требало за дочек гостију, њихових гостију, њихових пратилица н турске војске која је с њима ишла. ;

Пред вече тога истога дана указа се турска војска с нишке стране. Пред њом су јахали велики властелин Витомир Гвозденовић и Ибрахим-беј.

На глави Витомира Гвозденовића вила се бела