Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

186

=— Шта ви мислите о миру, озе Калистрате, упита Драгош.

— Хвалим Бога те сам стар, и с тога га нећу дуго уживати. Кад ме Бог позове, пошао бих увек с радошБу, а' сад ћу поћи још са вебом. Нека је само његова милост с народом. Мило ми је једино што не одлазим без замене и што иза мене имам на коме оставити манастир и народ око њега.

Отац Калистрат погледа с милошћу на младога Калистрата Гвозденовића већ у оделу монашком, који с њима у разговору.

— Народ и цркву морамо чувати кад власт и државу губимо, одговори млади Калистрат Гвозденовић. То нам је једино спасеније. Тога ради сам ја чин и примио. Остајем при завету докле дишем.

— А шта ћеш ти, Драгошу, упита отац Калистрат.

— Ја не признајем више никога, ни деспота ни султана, осим Бога на небу. Ја Бу да се борим за се и за свој рачун, докле ме милост Божја држи у животу. Хоћеш ли благословити, оче Каластрате! |

— Благосиљам, синко, али тешка срца, рече отар Кадистрат. Освећуј неправду џи насиље, да би га било колико толико мање, и нек ти је Бог у помоћи! Али сва борба не може ништа помоћи без суђена часа. По мојему, више вреди ово што је Којадин узео на се, да се стара да не пропадне вера и књига, да се одржи име народно без прекида, да се преко славе народне не простре густа скрама незнања, да не замукну у мраку заборава цареви и краљеви, јунаци и светитељи народни. Не приговарам ништа ни Драгошу, али је свака сила за времена; свако оружје чакрај краја варба и поломи се, а у слову истине је једино вечити живот, који никада не гине. С тога нека вам је, децо, главно старање да народу слово истине очувате.

— Добро је и тако мени ојађенику. Нека Којадина на његовом путу; његова (је природа за то; он се за то спремио. А ја што ћу» Отац ми је од рана.