Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

205 бити како хоће Турчин и турски војник. Суд је свагда сматрао за своју дужност да потпомогне Турчина и турског војника. Нов језик се такође морао учити. Тако се у тихе словенске жупе и села по српским земљама поче увлачиги реч по реч, донде непозната из језика са далеких степа азијатских.

Тако се мало по мало земља мењала све више како су један по један изумирали они, који су још -памтити старо стање за хришћанске власти. То стање је остајало све даље на страни, улазило је све више у поезију. Већ су са свим ретки били они који су то време памтили и на њих се указивало прстом. Цркве су се по градовима све више склањале у присенак, тако да није много прошло а да је спомен старога жиРота и старих предања најрадије приањао око старијих манастира. И онда су састанци око њих имали са свим друго значење у срцима народним него што је било оно за хришћанскога времена. Свак осећаше да је ту света остала старих времена, и свак се напајаше њеним тајанствењним успоменама. |

> Е- Па -

У гробљу код манастира Св. Николе у Белој Цркви стоје две гробне хумке, покривене каменим плочама с натписима. Око крстова је цвеће, засађено _ на гробовима. У једној су хумци мајка и ћерка госпођа Круна и Миља, а у другој брат и сестра Драгош и Стаменија. Гробови су један до другога.

По каткад, кад би се вече најчаровитије смири-

__вало, кад би се још у даљини само руменео сунчев заход, могаше се видети једно ослабело, измучено створење, где, поштапајући се, једва прелази гробне

Орежуљке и оним се гробним хумкама жури. Сада би му се брада таласала у сумрачку, очи би му биле пуне суза. Само му је лице било мирно као у светитеља.