Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

206

То беше игуман Калистрат, некадашњи Којадив Гвозденовић. Дубока старост га беше жива прибила к земљи. Чекао је позив небески са спокојством човека који је све своје дужности на овој земљи савесн и с ревношћу испунио. Уживао је милост-Божју н опште поштовање живога светитеља. -

Он дође до гробова, благослови их и спусти се на клупицу, која је поред њих била подигнута.

— Ту су — шаптао бн он у тихо вече — ту ми је још једино познато место на овом свету. ВБидех пропаст народа свог по попуштењу Божјем за велике грехе његове; видех крваве дане љуте освете над својим родним домом; окушах смерно трпљење ни побожно уздање; сахраних оца Калистрата; сахраних Драгоша Нема више никога из оних срећних дана младости и милине. Све је помрло — ја сам још, по Божјој милости, једини остао од ондашњега А ја. И све сам прежалио и прегорео. И ону оожанствену девојку, која ми је срце испуњала миљем. И њу сам прежалио. Ево је овде у овој хумци с њеним јуначким "братом. Ево н моје драге мајке и премиле сеје. Боже милостиви, је ли куцнуо н мој час» Нека буде воља твоја!

И оседели калуђер клече између гробова, = усрдно се мољаше Богу.

— Кад ја још легнем ту, рече старац, све ће се свршити. Неће бити помена од нас малих и слабих. Али ће остати српско име, остаће света вера наша, остаће жив народ, дскле траје сунца и месеца. Бори се народе мој, држи се, не клони; док се држиш, нико те савладати не може! Е

И старац се чисто и сам прену, и жиављим корацима отиде у манастир.

То је бно у оно време. последњи останак од. свога нараштаја. А нараштајн пролазе као лишће, само без

Е