Коло

21 1

ради, без велижвх обећања и овечатшх ваклетви, него. мирно, отворено н баш вато врло убедљиво. Рекао је: „Ингридо, ја вао волим... Ја те много волим! Могу ли то да о.чекујем и о Твоје стране?" Млада девојва га је погледала изнена^ено. Гледала је отворено, к&о да гледа некуда у даљину. Он ое у ирви мах удлашио. Зашто му не одговара? 8а.што није одговорила на нежни притисак његове руке? Да ли ое нреварио у свом очекивању? А она као да се наједном пробудила из сна. У очима јој се засветлила радост, лице јој се озарило срећним осмејком, који га је очарао. У њој се пробудила љубав. Нежно му се приљубила и он је нривужао к себи. — Да, Аларде, и ја тебе волим! био је најзад њен одг.овор. Лаким дрхтајем одговорила је на његов први пољубац. Он је хтео да }е залита. зашто је у први мах оклевала да му одмах одговори. Већ је био и заустио да је ванита, али му је она нежно метнула руку на -уста. — Не питај ништа, драги. Ни ја тебе нећу ништа питати. Пустн да мирно ул«ивамо у својој срећи ... сада и у будуће. .Јакле, оно што је прећутала односило се на прошлост. А о њој она није ни доцније никада говорила.. Он није пи питао. И на томе је остало. Зар није било довољно што је сада сасвим његова, што се испунио сан његова живота. Да, у прошлост се не сме дирати. Што је време однело, треба. пустити на миру и заборавити. Заувек. Заборавити? А да ли ће он моћи да заборави Ану? Кад се био вратио у Амстердам, раскрстио је био с Аном. Не грубо и вулгарно. него на леп начин штедећи. по његовом мишљењу. њена осећања. На растанку поклонио јој је и леп дар, скупоцен вечерњи мантил који .је одавно желела. Да она неће показати велико разумевање за његове логичне закључке, био је спреман унапред. Н>ен усиљени неприја.тни смех, то му је само потврдио. Преварио се дажле да ће у миру да се разиђу. Поглед којим га је испратила на растанку био је пун притајене мржње. Тај поглед се не заборавља тако лако. Алард се тргао из својих мисли. Са хуком и буком улазио је воз у станцу, свет се узмувао. Алард је стао на страну да би имао бољи преглед. За сваки случај стао је близу излаза, где му Ингрида никако није могла да промакне. Из во8а је покуљала маса овета. Веки су се поздрављали, неки довикивали носача. неки достојанствено излазили на порон. Алардово срце узбуђено је куцало. У руци је држао марамицу снреман да маше на поздрав Ингриди чим би је приметио. Али људи су пролазили и пролазнЛи поред њега, а ње није било. Алард у очајању грицкао је уснице. Као осуђеник стајао је још на свом месту и кад је перон већ био опустио. Спопао га је страх пред нечим нспознатим. пред неким подумклим ударцем судбине, који је био у толико страшнији у колико је био непозпат и неизвесан. Најзад се тргао и похитао на телеФои. Јавио је госпођи Лист суво: — Ингрида није дошла. Ингрнда је онога дана кад је требало да отпутује узела такси и одвезла се у замак Нимренбург. Наместила се удобно у кола, затворила очи уживајући у пријатном сунчевом миловању. Дан је био диван. Изгледало је да ће дан бити топао. Узалуд се Ингрида трудила да скондентрише и среди своје мисли. Неирестано је губила нит мисли које су се враћале у прошлост баш сада кал Зе хтела да раскрсти с њоме. Да ли је учинила добро? Сме ли себи итта да пребапује? Не. Она је имала чврсту намеру да раскрсти са прошлошћу. Онај на кога су се сада односиле њене мисли, био Је дал«ко одавде И сигурно се неће више вратитн. Отпутовао је послом

далеко на. север Сједињених Држава и ннје могао за дуго да се веже за једну жену. Нека му је са срећом. А њој не остаје друго него да ево сад последњи пут обиђе место где је заједно са њим провела најсрећније часове своје младости. У овом парку опростила се тада са њим и са својом првом великом љубављу... Кола се зауставише. Ингрида и-зиће из аутомобила и упути се кораком у парк дворца. Утонула. у своје мисли потла је оним истим путем којим је некала н-

шла са њим, са Герхардом. Да, на овом месту посматрали су цвеће, тамо су дуго гледали мраве који су градили своју кућицу. А тамо на мосту бапали су каменчиће вабећи рибице. Пред оном вештачком руином је једном сликао. На све те ситне успомепе мислила је Ингрида сада са неком сентименталном тугом, иако није губила ссећа.ње стварности. Јер, ово није био само њен опроштај са прошлошћу, него можда и њен коначни опроштај са Минхеном. Ко зпа да ли ће се икада виите вратити овамо да завртпи своје студије. Све је с.нремљено за одлазак. Пред љом је почетак новог живота. У Цириху треба да сј обави верндба. Она је прнстала. Алард је воли и она, воли њега. Раније је мислнла да, ннкада више неће моћи да заволн другог човека. Али искуство је доказало супротно. Истина, кад јој је Алард тада изјавио љубав, збупила се 10Ш једном мало, али он то вероватно није ни приметио. Ингрида је ишла даље. У ове ране јутарп,е сате било је у парку јонгмало света. Пред грађевином пагоде ишао јој је један господин у сусрет, којн је из далека упадљиво гледао. Ингрида је дигла главу и пажљивије погледала непознатог господина. Наједном Јој Је цело тело прожмао осећај страшног запрепаштења. Пред њом је био Герхард Нојман. Дакле он се вратио из Америке!

И не нитајући загрлио ]е и привукао себи. —Ингридо! Вто, судбина нас је опет еаставила! Тако је суђено, тако хоће Провиђење! Ипгрида је покуптала нежно да се ослободи н.еговог загрљаја. Али била је преслаба. Беспомоћно клонула јој је глава на његово раме. — Герхарде, .рекла је тихо, Герде, внше није оно што је било... Он испусти њену руку и затледа јој се у очи.

— Шта није, Ингридо? Да се ииси можда... удала? Немаш нрстена на руци. — Немам, али још даиа.с треба... — Шта треба? — Треба да отпутује-м за Цирнх и... и да се верим! Герхард се трже. Видело се да је задрхгао. И црте лица му се 0 променише . Никада није видела тако нагле промене на човечјем лицу. Оемеја,к у његовим модрим очима променио ое у страшно запрепашћење. Вттооко ведро чело намрштило се од бора. У том тренутку га је пожалила,. Није требало тако отворено да му каже. — Герде., рекла је молећн га за опроштење, немој да се љутиш. Ја н:исам знала... Али он је прекиде. Дрхтава гласа је питао: — Шта нистг знала? Она га позва ттокретом руке да пођу. — Хајде да седнемо. Седи овде норед мене, да разговарамо мирно, Ажћ обадвоое моради оу да се савлађују да би остали мирии. Сели су и он је опет немо погледао. — Дакле, ти волиш неког другог? Ингрида је ћутала стиснутих усница гледајући беле лабудове којн су достојанггвено плнвали мирним језером. У његовом питаљу осетила је убод. Ти дакле волиш другога! Да ли је збил,а тако? И сада још кад опет чује поред себе познати, драгп глас који је пита цун очајања и боли? ТТТта се то десило са њом? И одједном јој би све јасно као дан.

Као да ЈоЈ Је натедном пала коттрена са очију. — Ја сам му дала реч, нромупала је. Герхард одахну и оживе. Ухватио је њепу руку и гледећи је проговрио: — Ингридо, реци ми, зашто сп овамо доЈнла? Учинио јој се као да погађа н.енемисли. Да, зашто је овамо дошла? Није требало ни да је пита. Знао је да су дошли н једно п друго из нстог разлога. Ингрида је окренула главу не одговарајући. Герд је благо загрлио око рамена и прнвукао себи, близу, сасвим близу, онако како је некада радио. Она је хтела да се одбрани, али воља јој је била и сувнше слаба. .Обузе је онет једно једино снажно осећање, Понуштала му је без отпора. Узео јој је главу међу руке и упио јој се погледом дубоко у очи Овега за тренутак и није знала впше шта ради. Уснице, јој задрхташе кад осетише пољубац. Руке су јој се нежно обвпле Герхарду око врата. Као опијена у неопнсаном блаженству узвраћала је пољуНце. Неколико минута трајала је о иојност у којој су заборавили на сав остали свет око себе. Све што је било изван њих изгледало је тако еитно и безначајно. Постојала је само н,ихова љубав, љубав која је поновпо одшвела. За њу није било потребно никакво објашњење. ниједна реч више. Устали су полагано и пвшли парком као две саљалнце. Кроз грање високог дрвећа, чнје су сенкв падале на њихов пут, пробијали у с9 суичеви зраци стварајући златне мрл,е. У грмљу су певале птице, лептири летели над цвећем. Детлић .је ужурбано кљуцао у дрво и кликтао. На малом језеру, преко кога је водио мали дрвени мостић, цветалп су велики, бели лотоси Герхард и Ингрида ишли су дуго без речи. Тада он рече: — Дакле, ти си хтела даиас да путујеш у Цирих? Ипгрида плеплашено погледа на свој ручпи сат. — Забога, па више и не могу да стигпем на воз. Он се насмеја. — То није ни тако лоше. У другом случају Ингрида би себи чинила велнко пребапиваље. Зачудо, сада јој је то. изгледало споредно Герхард има право. Заиста, то и није тако лоше. Има и др.угих возова. У том тренутку не би ни могла само тако да оде. А он је не би ни пустио. То је добро зиала. А ни љој се не иде. — Не, није тако лоше! рекла је. —* Сада није више тако лоше. У ресторану парка сели су да доручкују. Имали су толико мпого једио другом да причају. Ко ће да почпе? Свако је хтео да што пре чује другога. Герхард је причао, да је напусгио место због амерпчке конкуретшнје, како се вратио у Европу и како сада стоји у преговорпма са једном фирмом нз Берпа. Неки ван Ховен којл стојн иа челу целог предузећа, тгуди му повољне услове. — Да, замисли, Ипгридо, и ја треба у најскорије време да. идем у Цирих... Али шта ти је, забога? Сва си; пребледела! Ингрида га ухвати за руку. Осетио је топлину њеие руке, али прсти су јој дрхтали. — Герде, рекла је као да се пренула из сиа. — Сии тога ван Ховеиа је човек са којим је требало да се верим. Герхард се трже: ■— Како? Шта кажеш? Ван Хове« нов син...? Ингрида климну главом. Исприча Ј ла му је све шта се десило. — Позпајемо се већ две годиие. А« лард ван Ховен и ја. Његови родитељи и моја тетка Јозефина су при-< јатељи. Алард је владти 1 диплома*« ски курир у Амстердаму п путу.ј 1 -вр< ло мпого. По неки пут нисмо с ви* дели и но неколико недеља. Нспочетка се нисам много интересовалл за њега. Али моја тетка и његови родителл стално су нам давали прплти ке да будемо заједно у друштв>. 0чигледно да је њихова жеља била да( се нас двоје узмемо... (Наставиће се)