Коло

21]

<— 'Али }а се бојим... ва тебе, Герде. ТЈогладио је нежно њену плаву главицу. Њене речи су доказивале њену велику љубав према њему. Оиа се боји, она дрхти за његов живот. Осетио Је да је заувек везан са н>ом — То је само твоја претпоставка, рекао је умирујући је. Нека буде како ти хоћеш. Изабери други начин, нако је мучнији за све нас. — Узимам на себе ту тешку дужност, само да не буде несреће. — Обећај ми да ћеш радити опрезно, као што смо се договорили. — Обећавам. Али и ти обећај, да ћеш се у прво време држати по ограни. И он је обећао. Око поноћи допратио је до хотела. до оног истог хотела у коме је и сам становао. Узела је малу чисту собицу. У свој стан ни]е могла да се врати, Јер је кључеве предала газдарици која је отпутовала у село тако да није би«о никога да јој отвори. * Алард је провео јдну врло рђаву ноћ. Још неколико пута у току вечера јавио се телефоном Ингрвдоној тетки Јозефини. Веза са Минхеном никако се није мотла да добије. „Број не одговара", био је сваки пут одговор централе. Број не одговара! Управо несхватливо! Целе ноћи мучиле су га тешке миели. Уморан и измучен је легао, уморан и измучен ујутро је и устао. Хладан туш га је мало освежио. Одмах се јавио телефоном Ингридиној тетки. — Не, од Индриге нема још иикаква гласа! Доручковао ,је на брзу руку и сачекао оца. — Но, како си спавао, младићу? заиитао га је отац кад је наишао. — Немој да ми се ругаш, оче. — Извини, молим те. Нисам ништа рђаво мислио. Не брини, етићи ће данас и све ће бити у реду. Алард је ћутао. Узалуд је отац похушавао да га расположи. Најзад је устао да пође. — Идем у варош. Хоћеш ли са мном? — Да, идем у посланство. Покушаћу да добијем још који дан отсуства. Идем и ја с тобом. Знаш да сам добар са послаником. — У реду, оче. Хвала ти. Кола су чекала пред хотелом. Југро је било дивно. После бурне ноћи, свануо је диван, сунчан дан.

Иигрида и Герхард седели су У једном купеу друге класе поред прозора посматрајући пејеаж. Пролазили су дивним планинсвим крајем. У даљини, као у некој измаглици, пружао се ланац баварских Ални. Испод њих је лежало море белих облака.

Кад су прошли Констанцу где је био царински преглед, Герхард се преместио у други купе. Ингрида га је молила да то учини. А и он је увиђао да треба да је остави на само да би се прибрала. Пред љом је био те-

тле и нека неприметна збуљеност. Не< то није могло да буде због свечаиости која је претстојала. И за цело вече Иигрида није успела да од тетке сакрије своју унутрашњу узнемиреност. Алард, међутим, сав се топио од ореће. * Г>хард се право са стаиице упуч гио у хотел. где ,је узео, обичиу собу. Умио се и сишао у ресторан да попије кафу. Затим је ношао да се мало прошета. Вила .је субота и није имао шта да ради. Ујутро је одмах позвао теле<|)оиом коизула ван Ховена, — Стигао сам у Цлрих и стојим вам на располоасењу. господине коизуле. Кад можемо да се видимо? — Ах, господине Нојмане, ви ств већ стигли? Добро, иајбоље би било Да одмах дођете. Ја вас чекам — Није ли мало рано, господинб! ван Ховене? — Не, не мари. Изволите само, има важне ствари да решимо. Знате,како је: ко рано рани . — Онда добро, оДмах ћу да пођем. Ван Ховенова вила била је окружена дивним парком, Сл.уга ,је раног посетиоца увео у елегантни салон који је гледао на терасу. Ван Ховен ,је управо седео за доручком. — Добро дошли, господине Изволите заузети место Кафа је одличиа... — Хвала лепа. господине конзуле. Немојте се дати сметати. — Ни најмање Ово није званичпа посета. Мало сам ноћас закаснио. Славили смо веридбу мог сина — А, честитам. честитам — Хвала. Шта ћете. Тек по лепи види човек да Стари. Уосталом. сад ће доћи и мој син па ћемо да претресемо целу ствар Вас чека тежак задатак. ако хоћете да га преучмрте — Ви рекосте да се ради о градњи једне електричне цевтрале? — Јесте. Али не овде, него у —) Батавији, у Холандској Индији Герхард се забезекнуо. — У Батавији? То је, богами далеко! — Ја сам мислио да ви волите далека путовања. Лако је вама. ви <*тв још млад и слободан као птица <"ем тога имаћете лепу плату. Уосталом, о томе ћемо још да говоримо. ако '-те У прин:,ипу сагласпи Моћи ћете одмах на пут — заједно са мојим сином — Заједно са вашим сином? — Да. Он је добио дозволу за градњу централе од министарства колонија у Амстердаму па ће у Батавијн ла сврши формалности које су потрчГшвЈ Добио је три дана отсуства за веридбу. па ћемо ми дотле да свршнмо предрадње. Герхард је ћутао. Батавија! Иекада је чезнуо за далеким путован.има, али сада... — На колико бих се година морао да обавежем. запитао је најзад Стари ван Ховен је запалио цигару, пружио кутију младом ипжењ:... Ч рекао: — Извините. молим вас, што вао нисам раније понудио. На колико година? То још тачно не ачам алИ мислим, на једно две године. — Две године? Не, на толико на могу да се обавежем. Конзул га погледа зачуђено. I — Зашто, ако смем да питам — Зато... зато што нисам тако слободан. како сте мислили, госиодине конзуле. — Ах. да нисте и ви верени? — Нисам. али ... — И то се лако може решити. Јед« ноставно ћете се ожеиити и отпутовати заједно са младом госпођом — Не, нажалост, не може се, — Зашто? Све се може. кад се хоће. — Не. Постојр још извесне тешкоће — сасвим личне природе Нажа« ло< 1, не могу да вам све објагним. — Но, добро, извините молим вас^ што сам зашао у ваше личне стварш Не желим да будем индискретаи На шта да радимо онда? — Вашу понуду могу да прихватим само под условом да се ва пола године вратим натраг ... (Наставиће се)

ком и нохитао до вагова. Срдачно му ј-в стегла руку и одмах пружила коФер кроз прозор. Алард је позвао носача и преда« жу ствари. Затим се окренуо Ингриди, загрлио је, привукао себи и пољубио тако срдачно да јој се скоро одузео дах. Да ли је Герхард ведио, била јој је нрва мисао. Кришом се окренула. Не, н>ега нигде у близини нпје било. Алар^ је нервозно говорио: — Где си, забога, Ингридо? Хвала Богу што си дошла! Већ смо свашта мислили П8) и оно најгоре. Шта се то десило? Како видим, жива си, здрава и весела. Само си нешто бледа. Од све његове муке и бриге није остало ништа. Био је само радознао шта> је спречило да дође. А она му је то испричала путем. И сама. се морала чудити како добро уме да глуми. „Непријатни случај" је заиста сликовито приказивала. — И шта ми је остало друго н&го да осталшем још један дан у Минхену. И сам знаш, како ми је било. Алард је пажљиво саслушао. ЕБегов бла>ги осмејак доказивао је да јој апсолутно све ве^^е, ,да су све његове сумње и бриге заборављене. Хтео је да је опет пољуби, алн она му се измаче. — Не, не, молим те. Може шофер да види. Алард се осмехну. — Ца он зна да смо верени. — Ако, незгодно је пред страним људима... — Постала си много осетљива, при мети Алард. Ингрида се правила као да је пречула примедбу.

није ми пало ни на памет. Била сам сва очајна и узбуђена. Не можеш да вамислиш како ми је било. — Но, добро, добро, сад је прошло. Нећемо више да се пецкамо. Уосталом, ево смо стигли. Гости су већ сви на окупу. Само моја мајка нажалост не може да дође. — А зашто? — питала је Ипгрида изненађена. — Болесна је, мора да лежи. Има ангину. — Зар не би онда било боље да одгодимо веридбу, рече Ингрида као да јој је сенула нова мисао. — Не, не. то не .де бранио се Алард. — То ни мајка сама не би хте ла. Каже да би то значило несрећу. Она је мало сујеверна. — А веридба се ипак мора да одгоди, рекла је Ингрида озбиљно. — Да, али само за један дан. а то није ништа, рекао је Алард вадовољно се осмехујући. — Можда. добацила је Ингрида зна чајно. — Уосталом, зво, стигли смо. Укући је дочекала тетка Јозефина и бурно је вагрлила Ингрида се правила да ,је весела И стари ван Ховен је срдачно поздравио Пољубио је у чело е речима: — Добро дошла, драго дете, Но, лепо си нам изненађење приредила! Ајде одмори се мало па ћемо да прославимо. Поздравила се и са многобројним гостима. Нико ништа на њој гтије приметио, само се тетки која је пажљиво посматрала учинило да се код младе девојке нешто променило. Чудновато јој је било и њено држање исувише оживљеии говор, застајкива-

— И тетаа Је сигурно у бризи? — Па иаравно. Морам да те изгрдим што нам ниси одмах телефоном јавила. Тетка би ти послала новац телеграфски па би ухватила већ други воз. И онако смо те чекали, а угатедила би нам много бриге и узбуђења. Ингрида се живо бранила: — Лако је рећи: зашто ниси телефоиирала! А не питаш да ли ми је остало и толико пара да платим разговор. Уосталом, право да кажем

жак вадатак. Ислтпга, све су углавном уговорили унапред, али могло је да буде и непредвиђених ствари. Тачно на минут воз је улетео у циришку станицу. Ингрида је провирила кроз прозор да види да ли је ко чека. Била је бледа, али иначе прибрана. Ако мора да се осмехне, кад га угледа, била је опремна и на то. Ах, ено га! Угледала га јб међу светом, Малнула му је живо руком и он је приметио. Одговорио јој је ру-