Коло

ли да су сви стано-ви на месец дана пре такмичења издати, сви хотели и пансиони пуни као кошнида. Па ипак за време свечалих дапа наилазпли смо на госте који су долазили чак из Минхена возом, да би мало запарали скијама, низ падину Кохелберга и видели неку приредбу у смуку, слалому или хокеју на леду. Нико од љих није жалио труд, јер је Гармиш са својим богатим природним лепотама прави рај за спортисте. » Оргапизација је спроведена беспрекорно. То се примети већ оног тренутка кад из воза запловите у масу света на железничкој станици. За неколико минута добијете прецизпе податке о томе где је ваш хотел, где се налази стадион, где ћете вечерати и где пронаћи аутобус за новинаре. Младићи из „Хитлерјугенда" организовали су специјалну службу. * И штимунг у Гармишу је ретко занимљив. Нарочито међу спортистима скупљеним са ових страиа. Ми са Балкана, који смо научили на свој начин живота но планинским домовима били смо одушевљени другарством у главном немачком спортском центру. Такмичари били су смештени у једној солидној згради која је некада била манастир Францисканаца. Манастир већ две деценије није оно што је некада био. Ако заћете кроз његове мрачне, хладовите ходнике обузеће вас неко чудно осећање. У дворишту расте живописан бор а на каменим зидовима легу се гуштери. Овај уметгшчки амбијент добро је дошао спортистима који у миру и тишини морају да одморе своје нерве пред утакмицу. Ишло се за тим да такмичари буду смештени у једноставним али чистим со<5ама, али да буду приморани на аскетски, једноставни живот. Тим путем постижу се добри резултати, што је најбоље уочио немачко-зимско

спортски савез кад је одвојио своје изабране такмичаре од света, да би месец дана пре почетка утакмице тренирали на Цугшпицу, највишем врху Немачке, — 1966 метара. * Спортисти имају чудан обичај да узимају један од другога лепе ствари за успомену. Мењали смо се свачим што смо имали при себи. Своје колек(РоЂоз: Еигора 8оп<1ег<11епз* „Е. д.")

ције ми Балканци попунили смо ретким и лепо везеним немачким џемперима, Финским мажама за смучке, витким штаповима од лаког шведског челика и специјалним наочарима за смук које се продају на врху Кројцека. * Монденска публика скупљена у „Га-Па", са будиом пажњом прати кретање и понашање смучарских асова ван терена. Где год они крену погледи су уперени на њих. Живот на смучарском терену право је задовољство. Посетиоци, који св овде први пут затекну, не могу себи да објасне како је то могуће да јв толико топло, а да се снег никако нв топи нод сунцем. На температури на минус од 10' степени људи хладнокрвно скидају џемпере јер им сметају, сувише им је топло. На овој над« морској висини добија се утисак да се сунце топи и да цури низ обронке околних брегова у финим млазонима као млеко. На врховима камених масива изнад долине Верденфела, лежи дебео снег наслаган и вамрзнут данима. Зраци сунца блеште и подрхтавају под леденим кристалима. Ако дуне мали ветрић. по ивици дубоких провалија под Цугшпицом створи се вид од снежног праха, који ствара читав спектар разноврсних боја. » На тим теренима публика опседа за аутограме немачке прваке ЈозеФа Брадла, Хелмута Ланшнера, Алберта Пфајфера, и од девојака Кристл Кранц. Ова симпатична девојка права је уметница на смучкама. Држи св необично стабилно и хладнокрвно. На утакмицама у смуку пред циљем јв пресекла стазу за читавих десет метара и направила тежак теренски скок на који би се ретко ко усудио. Живот у Гармиш - Партенкирхену тече преко целе године пуном динамиком. Али зими кад ови дивни предели приме на себе снежни покривач, и кад се кроз долину зачују радосни усклици смучара, Гармиш ~*постаје обећана земља за све оне, који умеју да наћу уживања на сунцу. ваздуху и снегу. ЈОВАН ОБИЧАН

Умесецу фебруару 1942 године Гармиш-Партенкирхен требао је опет да буде у центру пазкње свих спортиста. На дивним снортским теренима, у чаробном декору Цугшпица, Кохелберга, Кројцека и других околних брда имали су се састати најбољи смучари. Пред масом посетилаца, који би опет препла-

еили лепи спортски град у долиии (Верденфела, имало се одржати светВко скијашко првенство ... Међутим ове године по наредби во1)0 иемачког спорта г. фон Чамер-Остена ово светско натецање неће се »држати. За нас балканске новинаре боравак |јг Гармиш Партенкирхену приликом велике зимско-спортске недеље за годину 1941 оставио је незабораван утисак. Били смо изненађени кад смо чу-