Коло

4

Прртппг НенадовиЕ ]с био главтти директор једн'! велике металне фабрике. Имао је око четрдесет И ттет година; мртпав, висок, необично оштра ногледа. У. целој његовој појави видела се енергија, на чак и мало суг-овости. По некад се некако чудновато осмехивао, али га нико никад није видео насмејана. После куттаљп на вратима канпеларије појави се секретар и крочи неколико корака у собу. — Госиођа пита да ли се може видети са господином. — Репите госпођи да ћу овде бити Јопг пола часа и да може да уђе, Одговор је био опттар Вило је очевидно да Ненадовттћу није била пријатна посета *? ™ене, Секретар се ноклони и изађе, а У каниеларију уђе г-ђа Неиадовиђ. Директор бани брз поглед на своју жену и пону.ти је руком да седие. — Има веђ неколико дана како сам ттела да говорим с тобом. поче она, али си врчпт " у поглу и никад ниси сам. Предраже, мени је потребан твој савет. Ненадовић је стајао непомично, ледена израза. не говорећи ни речи. Драгипа продужи: — Тиче с« Љиљане. Муж се тада осмехну пакосло и рече: — Тражипт савета за своју кћер?... 'А шта Јој се то догодило? !— Љиљапа ме обеспокојава. »— Је ли болесна? — Пије... друго ме нешто пдаши... Изгледа ми да је од неког времена на опасној низбрдипи. Бојим се да не учини лудост... — Гле! Тај узвик је значио: „Збиља?... То си тек сад оназила?" Али г-ђа Неналовић продужи: — Ти никад не излазитп са лтном; избегаваш друштва и забаве; не видиш шта ради Љиљана. Она је лепа, свет јој се удвара. и она радо нрима та удварања. Од неког времен п>у не оставља нркакав Љуба Бранкић, који је веома леп човек а изгледа ла јој се допада Ненадовић није прекидао своју жену. Кад опа заћута, он рече подсмешљиво: — Ја не разумем шта Ти хоћеш од мене. Љиљана је удата. Зар њен муж није ту да види 'пта му ради жена? — Њен муж ,је добар човек.. али је глуп. Он није способан да бугте потпора и морални вођа Љиљанин. п, т Јој даје и сувише слободе; Љиљана и <ш живе као другови А Љиљана ј и сувише млада да би могла бити другарипа свога м>жа, — ГОта се све то мене тиче? — Тиче те се зато што греба за времена отклонити опасност. — Какву опасност? Да Љиљана не превари свога мужа?... томе нека се он брине! И Ненадовић додаде оштрим јетким гласом: — Ја се само чудим да си ти пвстала тако строго морална. Зар ти врлина изгледа сад тако неопходно потребна? Г-ђа Ненадовић пребледе. Она ; подиже очи ка своме мужу, али их одЈедаом спусти, јер јој је оштри поглед мужевљев продирао у дугау. Али Ненадовић продужи осмехујући се:

»- Не ?)ритти се 8а своју кћер. Она ће се умети снаћи. Ја сам знао пре двадесет година једнога човека који је био пун снаге, понбса и воље и био мало друтсчији но твој блесави вет. па је и н.ега жепа, коју је обожавао, варала. Он је то знао. И шта се догодило? Ништа... Ти добро знаш, Драгице, о коме је реч. Драгица прошапта: — Ох! Предраже! Али он продужи — Шта ћеш?... Муж је хтео да избегне скандал, те није дошло до драме. У свету у коме ми живимо такве се драме ретко дешава.ју. Драгица тада устаде полако и рече:

убиства, ни развода, али је било нешто друго, много горе... Био )е пакао! — Чини ми се доста удобан пакао! Пламен блесну у Драгичиним очима и она викну: — Да, било би тако... да те нисам волела! Ненадсвић устукну. — Не помињи ту реч!.. Ти на н.у немаш права! рекао је страховитим гласом. Али га Драгица прекиде једним плаховитим покретом. — Ја данас имам сва права ,јер сам много пропатила. Имам права да кажем да сам те волела... да сам само

сам поред тебе препатила... јер сам те волела! Предраг је био сео за с-то и наслонио главу на руке. Он сад диже главу. — Сад ми први пут тако говориш! — Има ствари које жена може. да каже човеку кога воли, а који њу мрзи, тек кад јој коса постане седа или када срећа њене деце дође у питање. Предраг устаде. — Говорићу са Љиљаном — рекао је и изишао нагло да не би чуо своју, жену која му је понизно захваљивала.;

Шта јапански тгесник мисли о својој жени

— Није догало до драме?... А шта је живот који сам ћроживела за ">вих осамнаест година поред тебе, ако пије драма? . — Шта? Зар си ти била несрећна? Зар ниси остала и даље гђа НенадОвић?... Шта ти је недостајало? одговорио је он подсмешљиво. — Малр. доброте од твоје стране... само мало доброте. Ненадовиђ прасну: — То је смешно!.. Добити ноасем удар у леђа, па се онда према своме убици показивати нежан!.. А ја нисам будала!.. ■— Али си мучитељ. Ти си ме трпео поред себе али се ме мрзео и презирао... Заиста, није било ни драме, ни

тебе волела. Ах! смеј се! Ти то ниси могао да разумеш. Никада се ниси падиео над мене да то видиш. Младој, лепој жени удварају се, заведу је, залуде је, али она брзо дође к себи и увиди да је човек кога је прзварила једини кога је она могла волчти. У њеним речима било је толико страсти и толико очајања да је њен муж зачуђено погледа. Али она продужи благо: — Ја се, не жалим. Не кривим никога. Али ја знам колико може да стане жену један тренутак неразмиптљености. Ја хоћу да спасем Љиљану. Она воли свога мужа. Ја сам у то уверепа. И код ње ће доћи горко кајање... отроваће јој живот.. То је драма, видиш ли? Страшно је оно што

Моја је жена лептирица која у самој себи носи нламен, моја жена је лептирица кој-а облеће једнако ово свог сопстевног пламена... 0 како сам срећан што је тај пламен љубав нрема мени! Сазреле су трешље у врту, али су, усне моје жене далеко лепше. Шарене птице појешће треиње. Усне моје жене под мојим пољупцима' биће све лепше. Сан моје жене је белп лептир. Сан моје жене су бела једра на ветру. Сан моје жене је бео облак на небу.. Кад моја жена прође вртом цвеће пријатније мирише... Кад моја жена прође одајом слике на паравану су светлије. Кад моја жена приђе мепи ја осећам да живим и волим. Има ли чега лепшег од руке вољене жене која као мала птица лежи иа моме рамеиу? Перуника у врту је витка али се увек љубоморно занија кад моја жена прође стазом. А ветар? Ветар са божапс.кога брда, много радије повија стае мо|е жене него перунику.