Коло

Министар унутрашњих послова г. Милан Аћимовић прича, за читаоце „Кола", о својој узбудљивој посети српским заробљеничким логорима у Немачкој (пишв: Мика Димитријевић)

Мипистр г. АћимивиН износи своје незаборавне утиске о свозоз посети српским заробљеницима сФото: а. Симиу

II ПИСМО ИЗ ОТАЦБИНЕ Узбуђен, напуштам павиљон у којем ппастепин треба да дочара м спике из Отаџбине и да смири тугу за породицом, домом, за Србијом... Фрупе још извијају мелодичне песмице нашега краја. Кроз сутон, којим корачамо другим баракама, чини ми се као да рсећам бпискост родне груде, као да је мирно сеоце ту, на домаку... Још једна барака... И у њој, на њеном прагу, као и свуда, нова узбуђења, нове потресне сцене. Наипазим на нове пријатеље, на нове познанике. Опет грљење и сузе... До мога допаска у Лукенвапд приспепо је свега некопико писама из 0таџбине... Спучај је хтео да је прво баш било од мене, упућено рођацима и пријатељима. Та писма, писана с огњишта руком мајке, оца, жене или сестре, често дописана невештом руком детета, кад стигну у погор — највећи су празник... Читају их сви, и свима подједнако уздрхти срце, свима подједнако замагле очи... Дуго и дуго путују та писма погором... Дуго и дУго остаје тај пистић хартије у рукама заробљеника... Данас су баш делипи пошту... И, много је суза оросило писмо. У бараци, на постељи, седи мпад иао роса, пеп, развијен војник. Пешак. Седи непомичан и гледа нетремице у један листић хартије који је ставио на свој узглавник. Писмо од мајке и сестре. Стигло му још јутрос и он га, већ по стоти пут прочитава...

Читао га је и гласно друговима, браћи... Плакали су... Онда су загледапи сваку реч као да траже у њој и другу. трећу, као да чекају да спова са хартије проговоре ... Сутра, или можда још вечерас, поћи ће то његово писамце већ овлажено од суза, на пут по другим баракама, да га други читају, да проживљују исто што и он, иако није њима упућено... Мо.- писмо се још није вратипо У руке онс 2 коме сам га бмо упутио. У њему сам тешио пријатеље и рођаке, писао им да се надам да ћемо со ускоро видети, да ће све опет бити добро... Ко зна у којој је сада бараци... Данима седе и тумаче га. Загледају свако слово и у свакој речи налазе нова и нова значења ...

МАЛО ВЕДРИНЕ У СУМОРНОМ СУТОНУ Идемо даље... Наши војници су добро обучени. Одело им је пепо очувано, и обућа. Већина, као што сам рекао, ради и добро се храни. Сваки, поред постеље има и по три топпа ћебета. У погору је иначе војна дисциппина. Као у касарни. Увече у осам свира повечерје. Свира га наш трубач... У суморном сутону разгаљују ме разне појединости које дознајем и од команданта погора и од наших... Пре свега, наши, чим се снашли, основали су разна удружења. Поред позоришних трупа, спортских тимова, хорова и оркестара. И, кад су удружења почела и да функционишу, појавила се идеја да се оснује и Савез свих удружења. И, основали га. И Савез ради. Састанци су обилно посећени, дискутује се, апи Увек братски, сложно...

• Време чжх заробљеника у Лукенвалду пропази некако... Медицинар из Смедеревске Папанке, који је претседник Савеза свих пукенвалдских удружења задовољан је: — Ради се ... Диснутују се правипа, одређује се рад сваког удружења понаособ, и време некако измиче... Ту су и разна предавања, концерти... И, бипо једно или друго, каква бипа

да била приредба, тек — србује се! Искрено, топпо, из срца ... Треба само ући у бараке лукенвалдског логора па да се одмах види да изнад свега, код сваког тог српског војника, лебди високо национапна свест, љубав за својом земљом, за Србијом... С предрасудама је свршено ... Остала је стварност, трагична^ али и убедљива...

„АКО ТРЕБА, ДА ПОМОГНЕМО... • Отиснути дапеко од многих поједи« ности у оном скупу утисана што су ми испунили душу — утисака који ме још прате и узбуђују, који ће мв пратити целога живота, пропустићу несумњиво много штошта да вам кажем... Пропустићу нарочито много оних ^итница које су ми ублажавапв тугу, разведравапе м-> и крепипе... Сетио сам се нечег... И, г. Аћимовим наставља: — Руч.. сам код команданта пого* ра. По ручку, почели смо да разговарамо... И наши војници већ су били довршили ручак... Одједном спазио сам .(роз прозор, некопицину њих. Ручали, запапили цигарете и шеткаЈУ око кухиње команде... Матнули руке у џепове и шеткају око врата, а с времена на време, баце унутра погпед... Као случајно ... Одгонетнуо сам без ичије помоћи... Тако је "»повно. На смену нађу св наг 1 око кухиње и кад виде да је пагодан тренутак, понуде се: — Ако треба, да пом. мо...? ;и ж;:зот приближује, и оии из кухиње ника,. не од6иј"у томоћ". А она је у томе да се нешто судова „доведе у ред" и да се: смири јепо које је претекпо... Поспе вечере то се понавља... И ту се наши снапазе. Не траже, а кад помогну — приме што им следује ... Наши . Лекнвапру изабрали су И свог гоетставника. То је срески начепник Златковић. Он је претс~авник наших заробљеклка и он је тај који општи с немачким впастима. у имв цепог погора... И он ми гозори о слози наших, о њиховој братској заједници коју ништа не може да помути...

Једна грцпа српских официра и заробљенигитву (Фото: цраиатаа својинаЈ