Коло

Промичу поља... Одједном мајор г. фон Келер показује ми:

— Ено једног српског војника... Хитам прозору. Бришем га рупцем, да Оол»е видим... (Јног воЈНика још нисмо прошли, а указује се још један, затим двојица, па још неколико... И, цела група... Раде у пољу... Док воз хукће јурећи крај њих они, застају... Јз им машем и они одговарају махањем руке...

Ни они, као ни онај јуче гардиста пред Лукенвапдом, и не помишљају да је поздрав који им шаљем, поздрав: — брата, из Србије! И, не престајем да машем... Хтео бих да зауставим воз, да сиђем, да им притрчим и да им кажем да сам им брат, да им носим поздраве из Отаџбине, да их загрлим...!

Тај осећај није ме остављао све до првог сумрака... Често сам гпедао кроз прозор воза наше војнике на раду у пољу. И, свакипут, трудио се да им бар махањем кажем да им долазим из далека, с њиховог огњишта, са родне груде...

Савладао сам се и рекао: (— Браћо, ја сада полазим...

Гпас ме је издао... Речи су ми заетапе... и место њих, поново су потекле сузе...

ТРЕНУТАК РАСТАНКА г ' Насозник је откуцао тренутак растанка. Миспим да ме никада у животу ништа више неће топико узбудити као тај тренутак... Напољу се већ увелико смркпо. С мраком сишао Је на кровове барака, на дуге суморне блокове логора, и дах позне зимске вечери... Напустио сам и поспедњу бараку. |У њој сам већ преживео једну потресну сцену. Опраштајући се с нашима, крио сам сузе... Крили су их и они, отимали се, да ми нешто кажу, да не дабораве... И док се неми поздрав-

' Гпзсом у номе Је било пуно топли■не, пуно човечности, командант логора ми каже да ће и даље, и од срца, улагати све налоре и сву своју бригу да заробљеницима буде добро... • Пружам руку да се поздравим са свима. Још једном. Хтео бих да у овом тренутку останем јак, да и њима и себи уштедим нове потресе и нове сузе, али ми то не полази за руком... Ређају се загрљаји, братски, топли. Кроз ппач говоримо један другоме апи речи више не чујемо...

* Ноћ је већ увелико папа кад нас Је брза машина повезла натраг у Берпин... Кроз замрзла окна аутомобипа нису се више видела поља... Брзо, као у грозници, тонуо је у зимској ноћи, за нама, — Луненвапд... Брзо су ишчезпе и светиљне логора под којима су остапа устрептапа срца наше браће, сузе и нада... НИРНБЕРГ Као у сну брзо, превалили смо пут до Берлина... Опет ћутећи. Г. фон Келер, док смо се возипи, пустио ме је

Ђу моћи да заборавим... У њој сам, будан, ходајући по соби, поново разговарао у мислима с толиким милим и драгим, ноје сам походио... У њој сам се ближио Нирнбергу, нашем официрском логору, у којем ме очекују поново толики рођаци, пријатељи, познаници — браћа! И те сусрете, који ће ми остати вечно у сећању, проживљавао сам миспима, проживљавао свим срцем и свом душом... * Пошли смо у заказано време. Око седам пуних часова путује воз од Берпина до Нирнберга. Мајор фон Кепер враћа се јучерашњим доживљајима У Лукенвалду... Говоримо о њима и осећамо обоје да бисмо дуго и дуго још могли један другоме да причамо о ономе што смо јуче заједно. видели и чупи...

У Нирнберг смо приспели увече. Логор у којем има осам и по хиљада наших заробљених официра, удаљен је од града седам кипометара. Доцкан је, и посета се одлаже за сутра изј#тра... И сада ми се још чини да ми је то била најдужа ноћ у животу... Када је свануло, пошпи смо... Цтижемо брзо. Пропазимо формалности с пропусницом и јављамо се команданту логора, који ме дочекује љубазно, пријатељски. Још никога нисам видео од наших... Још је рано јутро... — Насгавиће се —

Мајор г. фон Кепер, мој љубазни пратилац, стојао је крај мене, и сам дубоко потресен. То узбуђење прочитао сам и на лику команданта погора, човека који је имао само лепе речи за српског заробљеника. Он је ту с њима, већ толико дуго, па ићак тај тренутак растанка и њему тешко пада...

Нагии официри пред бариком V заробљеничком логору у Немачкој ^фото: ириватна својииа)

Цосле дневног рада наши војници у заробљепиштву одмарауу се иред својим б>а-ракама (фото приватна своЈ'ина)

Из последњег загрљаја попазим до аутомобила. Застајем, поздрављам их махањем и успевам да им довикнем: — Довмђења, браћо, у Србији ...! Хиљаде руну подигло се и отпоздравило, а из хиљаде грпа заорипо се: — Довиђења...! Поздравите нам Отаџбину!... Поздравите нам Србију!... Многи су потрчапи за копима да ми кроз сузе, ко зна по који пут, кажу те поздраве...

да останем у својим мислима... Осећао је колико ми је бипо тешко, нарочито на пастанку. Осећао је да поново проживљујем сва она узбуђења, све оне сусрете. Осећао Је да у себи понављам речи поздрава, незаборавне речи љубави за отаџбину... Сутра, рано изјутра, возом, крећемо за Нирнберг... * Провео сам још једну непроспавану ноћ... Ни њу, никада, чини ми се, не-

Њамо, одједном, један војник, стиснуо ми је руну, затим ме загрлио, пао ми на груди и гласно — заридао... Кроз гласно ридање, једва сам разабрао речи:

— .еците... Волимо Србију ... За ■>у живимо само ..!

То је изговорио и поново заридао. Заплакао сам и сам, и сви самном... И у том ппачу једна сцена ме још дубље потреса. Око оног војника који је остао да рида скупипо се некопико његових другова, заробљеника, из његовз бараке. Скупипи се да га утеше ма да су и сами ппакапи, ма да им је суза сузу стизала. Хтели су да га лримире, али суза — не теши... Кад сам погпедао још једном, видео сам их све заједно загрљене, ту крај постеље њиховог друга, и све заједно Иако ппачу гпасно, необуздано ... Напољу, пред бараком, чекапо ме Је цного наших људи ... Стојали су неми, узбуђени. Свакоме је блистапа суза у очима... Било ми је јасно да на растанку, после толиких узбуђен>а, поспе свих потреса нећемо моћи више ништа Један другом да кажемо... Грпо кзм се стегпо у једном истом грчу — немом истина, апи који је много казиваок..