Коло

120

Ворба између двојице мушкараца за љубав једне лепе жене, то }в садржина овог интересаптног и напетог романа, који ће у наставцима допосити „Коло". Али што га чипи )ош интересаптнијим, то зе неадм/чност срца једне девојке, које, као што се у животу често дешава, не може да се одлучи за једнога. Сваки чпталац разумеће лепу Ингриду, њене муке и пеодлучност и са живим интересовањем пратити њеп{, судбипу до краја, до коначпе њене одлуке и расплета романа. V Ј

(8) Коизул је нервозио лупкао прстима по столу. Челом му је прелетела сеика иезадовољства. — Значи да нећете извршити ни ђредрадае? Герхард се ограничио на примедбУ' Да ће предрадње бити готове и да »в лрсао моћи да доврши и други кад једном започну. Најважније је да се иланови подесе месним приликама, а 10 ће он да изврши. Конзул устаде.

•— Хајдемо доле у башту, тамо можемо да завршимо разговоре. Запреке нису толике да не бисмо могли да их пребродимо. У крајњем случају, стварно. ви можете да преузмете само преДрадње. Сишли су у башту и пошли стазом Ирсма једној клупи. Конзулу је, изгледа, много стало да Герхард преузме цео посао, али Герхард је остао упорно на своме. — Добро, рекао јег најзад конзул. Прво ћете се обавезати на пола године, а даље ћемо видети ... Вратили су 'се на терасу, на којој !се појавио — Алард. Конзул их је упознао. — Ово је мој син Алард. Инжељер Нојман, о коме сам ти нричао. Он преузима радове у Батавији и моћи ће16 заједио да путујете. - Добро дошли, господине Нојмане. Драго ми је што смо се упознали, рекао је Алард љубазно пружајући руку своме неслућеном супарнику. Герхард му је пружио руку и уз поздрав честитао: — Честитам вам веридбу, господиве секратару. Алард се осмехнуо својим пријазним симпатичним осмејком. — Ах, рекао је, тата је већ стигао ЈХ а вам све исприча. Хвала на лепим зкељама. Кад су сели Герхард је кришом порледао Аларда. Морао Је признати да је млади човек згодан, симпатичан и елегантан. Његов отворен поглед, неусиљено др.^;ње, привлачне прте лица остављали су врло пријатан утисак. Герхард бн више волео да није тако, да је Алард ружан и непријатан човек. Овако ће му бити тешко да нутује и р»ди са овим добрвм човеком и да у њему гледа свога противника. Овакав непријатан развој ствари Герхард нпје очекивао. Али своју реч ни;е више могао да повуче. Мораће дакле пред овим честитим човеком да глуми ружпу игру, као што је и Ингрп.та већ почела да глуми.

Конзул му је донео уговор који је већ био спреман. Герхард га је пажљиво гт.,очитао и без речи потписао. Кад је Ингрида ујутро ушла у собу да доручкује, ,није ни најмање личила на срећну вереницу. Била је веома бледа и изнурена. Тетка је погледала зачуђено. — Шта је теби, дете? Није требало синоћ да пијеш много шампањца. — Не, не, тетко, бранила се Ингрида. — Није то. Лоше сам спавала, мно го сам мислила ... — Шта си мислила? - Мислила сам на тебе, тетко. — На мене? зачудила се тетка. Говорп јасније. — Ингрида није ништа одговорила. Замишљено је мешала чај и почела полагано да га. пије. После доручка узела је да прегледа отпту. Стигао је веЛики број честитака на њену и Алардову адресу. Између осталих једна, упућена Аларду, пала јој је у очи. „И ја ти од срца честитам, Ана Кампхујзен". — Ко је та Аиа? запитала је Ингрида радознало тетку. Тетка се нашла у неприлицн. — Апа Кампхујзен? Ах, то је сигурно пека дама из холандског дипломатског кора, познаница породице ван Ховен. — Ах, тако? Погледај само, молим те, зашто су подвучене речи: „И ја ти од срца честитам"? — Па да, сигурно му од срца желн много среће. — Хм, рече Ингрида прегледајући остале честитке. Алард је дошао да поведе ИнгридУ на шетњу. Она се била дотерала тако да испод шминке и румснила није могао да примети њену бледоћу. — Помисли, причао јој је путем, инжењер Нојман који треба да води радове у Батавији већ је стигао. Споразумео се с оцем и треба одмах да путујем са њим. Врло згодан човек. Ингрида је само знала како су јоЈ биле тешке те речи. Збуниле су је толико да је једва сакрила своје узбуђење. На срећу је Алард почео да посматра канаринку која се у кавезу купала у малој стакленој посуди. Како, зар ће они заједно да путују, — помислила је Ингрида. — И Герд је на то пристао? — А како дуго ћете остати тамо, запитала је и не мислећи да је то питање може да ода. — Ко? Ми? — Па да. Инжењер Нојман и тн. Сигурно ћете се задржати дуго у Батавији? — Не. Инжењер се обавезао за сада само на пола године. Никако није хтео друкчије да прнстане. Изгледа да и он има вереницу с којом неће на дуже време да се растане. — Ах, тако, рекла је Ингрида гледајући кроз прозор. — А путоваћете заједно? — Да. И баш мн је драго, јер ми је тај човек заиста симпатичан. И, најзад, на једној се ватри печемо. Ја треба да свршим административне формалности,. а он да изврши све главне нретходне радове. Морамо да радимо сложно. — Да, треба да радите сложно, рекла је Ингрида замишљено. — Ах, како бих и ја радо с Вама одлетела у Батавију! — Знаш шта? пожурио се Алард. — Доцније можемо онамо на свадбени пут. — Пристајем. Ја и онако нисам видела мпого света. Мора да је дивно У тим тропским крајевима.

Иигрида је била задовољпа што јв успела да скрене разгов.ор на другу тему. Али у себи је размишљала о чудном сплету околности. Алард и Герхард радиће заједно! Герхард ће, као и она, морати стално да глуми. То је позив судбине. Алард је био весео и добро расположен. ; Слутио није ништа и њој га је било жао. Његова вера у Ингриду п: чим није била поколебана и наивно је веровао да је све у најлепшем реду. Како да му срда да на знање, да код ље није тако? Герхарду је била обећала да^ ће опрезно саопштити Аларду како стоје ствари. Како ће то да изведе за ово кратко време док су још у Цириху? Алард предложи малу шетњу. Пре тога су пошли код фотографа да се сликају. И док су чекали, Ингрида га запита отворено: — Ко је та Ана Кампхујзен, Аларде ? Добро је приметила да се Алард тргао. Поцрвенео и збуњено погледао у страну. — Како? Ана Кампхујзен? Зар је ти познајеш? — Ие, не познајем. Послала ти је честнтку са срдачним жељама. И подвукла своје жење. Заборавила сам да ти покажем писмо. Алард се сасвим збунио. Неспретно је поправљао машну и замуцао: — Тако. То је једна дама која је служила заједно са мном у Амстердаму. Замишљала је, изгледа...

^— Све ћеш ми објаснити? Дакле* признајеш? Алард се усправио у свој својој ве« личини и погледао јој отворено у очи. — Да, објаснићу ти. А признати немам шта. Признаје онај који је учннио неку кривицу. А ја мислим д« нисдм учинио никакву кривицу. На Ингриду су ове отворене речи деловале као. шамар. Осетила је да јој је из руку избијен јак адут. Шта сада да учини? Да је прећутао ствар, да је ухва« тио за руку и замолио за опроштење, било би сасвим друго. Десило би св онако како је оиа очекивала, како је желела. Она би му, како се оно каже, направила сцену. Али он јој је одуч зео могућност да то учини. Лепу у< логу коју је у себи замислила нијв више могла да одигра. Његова отвореност је победила. Није могла ништа. да му пребацује. Неће ваљда да се направи смешном. А шта би било да он запита њу за њену прошлост? Зар није имао право на то? И прилика му се ето пружила? А зашто и не пита? И -ишли су и пошли ћутећи у сенци парка. Алард се изгледа није ни чудио што она ћути. Дао јој је времена да о свему размисли. Најзад је Ингрида тихо рекла: — Да, ти си у праву. Алард је живнуо после ових речи. Лице му се озарило осмејком. Иовео је до једног усамљеног места и кад су сели узео је нежно за руку.

ј— Шта је замишљала? — Замишл,ала је, изгледа, да ће ми једпом бити жена. Настао је мали тајац. Тада Ингрцт да ногледа Аларду строго у очи. — Дакле, она је била твоја љубавница? — Да, рсче он без размитпљаља. Нећу ништа да ти затајим. Кад смо већ повели о томе реч, објасиићу ти све.

Ингридо, знао сам да си добра^ И н ма ничег више ни из прошлостн ни у будућности што би могло да нам смета. 0 прошлости нећемо више говорити, јер нема шта да се говорн. А будућност ће бити онаква каква ми желимо да буде. Ингрида се постидела видећи његово безгранично поверење. Зар сада да разбије његову веру? Неће ли тиме уништити и један живот? За њега је све било тако јасно, просто и једиоставно. Код њега није било проблема који би га мучили. Нн Ана Кампхујзен пије била за њега проблем. Ингрида је била уверена, да ни према тој девојци Алард није могао нечасно да поступи. Схватила је, да би га увредила да га је зпитала, да ли је тој девојци обећао брак. Он није био човек који би дао реч, а онда је прекрпшо. Ако је она гајила извесне иаде, није сигурно кривица до њега. Жене тако често гаје неостварљиве наде.