Коло

7

правили. Ујутро, после кафе, па све до подне играју се у учиоиици, или уче са иастапником који долази сваки дал. Иссле подие старији иду у школу. Иначе, сви се добро слажу и задовољни су. Питајте их. И пре нсго што им постављамо нитање, они говоре: — Овде иам је врло добро, вели један мали Босанац. Видите, добили смо и одело. И показује зимски капут, смеђа топло одело и Фланелско рубље. — А ко вам јс то купио? — Господин Павловић. А купио нам је и кљига и играчака и свега ... И показују: лутке, колица, коњчиће, сликовнице, коцке и друге играчке и књиге. Једна девојчица још грицка комадић хлеба после доручка. — Шта си јутрос лепо јела? питамо је. — Велу кафу. — Свако јутро пију белу кафу, вели сестра Нада. Храна им: је врло добра, укусна и обилна. Норед варива сваки дан имају и меса. И заиста већ иа први поглед види

Деспо. Њих тестопица нашли су псви дом у ко.че им је можда лепше пего код куће.

се да се у овом дому на храну мпого полаже. Дечица одлично изгледају, а образи су им преливени здравим црвенилом. — А ко куха? — Једна госпођа, избеглица из Босне. Добро их пази. Најмлаће мећу њима је мала трогодишња Јожица, избеглица из Марибора. Сва је деца воле и мазе. Само место Јожица зову је Божица. А оиа се смешка и грли своју најдражу играчку — лутку.

ча нам о својим малим штићеницима, од којих је шест дечака и седам девојчица. — Кад смо их довели били су прилично слаби и омршавели од тешког пута до Београда. Сад су се добро по-

Свима им је лено и добро у дому господина Павловића. Ту се опи осећају као поред својих родитеља. Срстни су, задовољни и захвални свом добротвору. А да ли речи могу довољно изразити захвалност? Да ли су оне у могућности да му кажу колико та деца осећају? Не! Највећа њихова захвалиост своме добротвору је њнхова радост, и.ихова безбрижност, н.ихове веселе и блнставе очи, смех и детиња песма кроз коју љихово срце- говбри

А малп Јожица никако се не растаН' од своје лутке ...

Јсдничку учиопицу и трпезаршу, нова и топла одела и јела топла, укусна и здрава. И још нешто: обилну душевну храну кроз науку, негу и игру, над којима бди велика љубав г. Павловића. Иосетили смо ове малингапе који су после велике несреће, са родитељима или без њих, стигли у Србију и сретно се сместили у топлом дому свога добротвора. Сестра Нада, коју је г. Павловић апгажовао да се брине око дечице, при-

„Ђидите, децо, овако се пишу вевелика слова". (Снимак: А. Симић)

У игри поред по вих и лепих играчака опе заборављају своју кућу коју су морале папустити. Уулици Цара Уроша у кући господина Милије Павловића, директора Смедеревске баике, тринаесторо нзбегличке деце пашло је свој нови дом. Г. Павловић да би на тај начин приложио свој обол напаћеном српском народу, да би олал&пао беду многих родитеља, ублалгио неорећу сирочади и сиасио их од зиме и глади, узео је из лого-ра и дома Краљицо Марије ово тринаесторо избегличке дечице и склонио их у својој кући бринући се за њих љубављу доброг оца. Читаво приземље своје куће г. Павдсвић уступио је малим избеглицама и обезбедио им живот какав мозкда нису имали ни код своЈ "е куће: увек топле собе са белим и меким креветима, за-