Коло

6

Још једаи снимак из Лукепвалда

уста хиљада наших заробљених официра у Нирнбергу, за српсни народ и за Србију.

* * Време, опет као да пети ... Пролазе сати, муњевито, као тренуци ... Већ је прошпо и подне а и мени и њима чине се као да сам тек стигао. Хтепи бисмо да зауставимо сназаљке на часовнику само да што дуже останемо заједно .. Тренутак растанка нашег, међутим, помамно се лриближава ... Јури нам неизбежно у сусрет и лагано испуњује нам душу тугом ...

Говоримо и о дому, о кући и породици, о припикама у којима живимо... И те рЈзговоре прати много суза и много узбуђења. Крај мене по баракама су толики моји другови и пријатељи из не тако давних срећних дана ... Испоручујем им поздраве од породица. Они ме спушају док им очи блистају и док им се стеже срце. Брижни су сви, и осећам се срећан што видим да им моја посета доноси мапо смирења... У немогућности да другачије помогну свој народ и своју земљу, официри нирнбершког погора саопштипи су своме команданту, армиском генералу

(Фото: Приватн^ својина)

г. Живку Станисављевићу да ће свани одвојити по десет марака месечно од својих принадлежности, за зимску помоћ... Тај дар није мали. Он претставља, као што сам већ то рекао на седници Зимске помоћи, суму од 1,400.000 динара месечно... Овај ппеменити гест за мене је био само још један доказ национапне свести и солидарности наших заробљених официра ... Разговарамо дуго, присно... Сваноме у оку блиста жеља да се ускоро врати кући... Увидепи су сви, нао и ми овде, да смо све изгубили, да све треба градити испочетка...

Наши заробљени војници у ЈЈукенвалду

У погору Је иначе примерна дисциплина... Озбиљност... Наши заробљеници истичу предамном врло коректни став немачких впасти у логору... МАЛА СРБИЈА У — НИРНБЕРГУ! Могао бих дуго и дуго још да вам причам о тим својим незаборавним сусретима у нирнбершном логору .. Могао бих још много и много да вам говорим о хиљадама наше браће који су ми отварали своје срце и своју душу... Могао бих да вам у недоглед ређам своје утиске из часова када смо заједно, у братском загрљају, оплакивали судбину своје земље ... Апи, да пустимо то сада.. Уштедећемо нове потресе и нове сузе топиким мајкама, оцевима, женама, сестрама... Уместо свих тих појединости које ће ми остати као најузбудљивији доживљај у животу, хтео бих да кажем свим тим брижним родитељима, овде код куће, сваној мајци, жени и сестри, као и мапој милој дечици што су се сада прибили само уз мајчин скут, да су мисли њихових мипих и драгих увек уз њих, да се не одвајају од тих светлих успомена са свога огњишта... Они нису ту, а ипак су с њима... Далеко су од њих, а ипак нинада им бпижи нису били... И живе, за њих и за Србију !...

* Г. Аћимовић у миспима пролази неколико часака поново кроз нирнбершни логор ... Распитујем се о својим рођацима, приЈатељима и друговима и срећан сам кад ми каже да их је све видео, да је говорио и с њима да им је пружио и утехе и наде ... — Како живе, господине Аћимовићу, наши тамо? — Задовољан сам оним што сам видео. Оним што су ми они рекпи... Живе добро. Свог удела у томе њиховом животу има и њихова међусобна слога ... Нирнбершки погор је читава мала Србија... У њој се враћају мисли светлој прошлости, У њој се оживљавају успомене на далеку Отаџбину. У часовима одмора ту је и српсна песма, и српска приповетка и позоришни комад из негдашње наше прошпости . Имају и своје позориште. Лепо уређено, у великој бараци... Оно је увен препуно... Управнин је Мипош Царевић, а редитељ Ранко Младеновић. Сцена им је ванредно добро начињена. Имају свој декор ... Многи комади које приназују, писани су по сећању... Други су веродостојни, јер су добипи депа од својих, од куће... Ту им је много помогао и наш Црвени крст ... ♦ О хигијени која влада у нирнбеошком погору могу само најпохвалнмје да се изразим... И о свему другом. Наши су утопљени добро. Греју се, неговани су брижљиво и с пуно пажње... И ту се наши лекари труде пожртвовано и братски... Немачке власти чине све напоре, исто тако, за здравље заробљеника. Болесници су неговани с пуно човечности ... Многи од њих већ су упућени из логора својим кућама, у своју земљу, на даљу негу... „Остали су на путу да се врате... * Срце ми се испуни највећим задовољством и срећом увек кадгод ми се да припика да потврдим да се наши одпично држе, да нису мапаксали, да верују у боље дане и срећнију будућност. и да вопе своју Србију... Прошао сам многе, небројено многе бараке... < ,.шао сам све наше У Нирнбергу... Разговарали смо скупно, у великим групама а затим и појединачно... Допазили су ми многи да још поразговарају да још пропитају, да што више упију у душу речи и спике из далеке Отаџбине...

(Наставиће се)