Коло

5

Министар унутрашњих послова г. Милан Аћимовић прича, за читаоце „Кола", о својој узбудљивој посети српским заробљеничким логорима у Немачкој

(тгише: Мика Димитријевић)

„ШТА НАМ РАДИ — СРБИЈА?"

НИРНБЕРГ Кроз сиво зимско јутро полазим првим баракама нирнбершког погора... Влажна измаглица скрива видике... Док корачам, поред мајора г. фон Келера, путем што води првом виђењу, осећам како ме све више обузима туга... Срце као да ми је притиснуо неисказано дубоки бол... Још неколико тренутака само, раздваја ме од тог првог виђења... Када се само сетим успомене на то прво виђење, које је за мене бипо најдраматичнији доживљај у животу...!" Г. Аћимовић застаје... Ђутимо неколико тренутака... Кроз нашу тишину одјекује са улице покривене дубоким снегом, весели и звонки кикот безбрижне дечице на санкама... — Појмићете моје осећаје када вам будем рекао да ме је у пространој бараци што ми се у хладној јутарњој копрени чинипа као укпета, вечна усамљена, отсечена од цепог света, очекивапо стошездесет и седам наших заробљених генерапа... Сто шездесет и седам људи који су нам значипи све! Сада, после грозне катастрофе У коју се сурвапо све, сада, у суровој и трагичној стварности, нисам ишао нашим генерапима, међу којима је бипо топико негда светлих имена минупе јуначке прошпости, међу којима је бипо толико хероја с Куманова, Нагоричана, истинских синова мале Србије и правих витезова... Ишао сам — заробљеницима! Сужњима...! Да, сужњима, међу којима је исто тако било много оних који су седели на најодговорнијим местима у оним судбоносним часовима за нашу земљу, оних

Пред амбулантом лук кенвалдског логора

До првих барака којима сам пошао из генерапске прате ме пријатељи .,. Хтепи би још да чују, хтели би још много да говоре... У логору, с којег се пагано диже оповна магла, већ се сазнапо за мој долазак. Из барака истрчавају наши заробљени официри, и поново међу њима многи рођаци, пријатељи и познаници, хрле ми братски усусрет, грле се и љубе самном, и впажних очију од сУза питају: —Шта нам ради Србија? ... Како је код куће? ... Круг око мене постаје све већи... Не стижем да свакоме појединачно одмах одговорим. Не стижем од нових сусрета, од нових загрљаја, од гаједничког плача ... Тискамо се по баракама иако су простране и вепике, јер читаве група упазе самном, присуствују новим поздравима и по стотипут слушају кзта питања и исте одговоре ... Идемо из бараке у бараку ... Срдачни сусрети испуњавају нас све подједнако и истим мислима. Наши заробљени официри — а њих је осам и по хиљада у Нирнбергу, показали су најживље интересовање за своју земљу. И ту — то може само да нам буде утеха у тешкој несрећи која нас је задесила — на сваком кораку, блиста висока национапна свест. Био са<м дубоко потресен топлином и искреношћу речи које сам чуо из

којима никада неће моћи бити опроштена Голгота на коју су извели свој народ... Нисам могао да верујем да то прекорачујем праг суморне бараке која већ месецима, ето, крије под својим мрким кровом, сто шездесет и седам људи у које је цео један народ упирао очи и у чије је руке предао своју судбину... Нисам могао да верујем, па ипак, стварност, језива и потресна бипа је ту предамном...

Ни ту нико појма није имао о моме допаску. Зато, када сам ушао унутра и срео се погпедима, случајно баш прво с многим својим пичним пријатељима, изазвао сам невероватно изненађење, а одмах потом, и разумљиво узбуђење које их је било обузепо исто тако као и мене самог... После грљења с пријатељима, после доиста узбудљивих сцена, после нових суза, поспе стотине питања: „Како је у Србији?", „Хоће пи Недићева влада успети?" застапи смо да предахнемо... Рекао сам већ да је још бипо рано јутро кад сам приспео у нирнбершни логор. Било је још доста рано и када сам ушао у бараку — генерала. Једни су још лешкарили, други се грејали крај пећи, једни се бријапи, други читали новине, писма... Међу првима, наилазим на многе пријатеље... На Љубу Максимовића, Живка Станисављевића, Душанз^ Трифуновића, Јову Антића, Брашића, Мићу Недића, Цукавца, Јоцу Наумовића, Миту Живковића и друге... 0 бопној, крвавој скорој прошлости не говоримо. Није ни време за то! Али из првих речи многих, увиђам

(Фато: Приватна својина) Група официра из логора у Пирнбергу

брзо, да сви једнако мисле, да су миспи свију подједнако упућене само Србији... Да би драговољно дали све од себе за њен спас! Нижу се питања. Озбиљна, брижна... Разговарамо дуго . Говорим им о раду Впаде народног Спаса... И до њих, као и до наших војника у погорима Лукенвапда, допрле су вести о стању у земљи. Прате извешта-

је пистова и читам им бригу на пицу... Огпедало се на њиховом лицу и дубоко узбуђење када сам им говорио отворено о приликама у земљи и о напорима које чинимо да подигнемо земљу из рушевина... Растанак с њима дирнуо ме је дубоко. Као и тамо у Лукенвапду, и ту ми уручују поздраве дрхтавим гласом, у сузама, или у оном истом ћутању које све казује... Из бараке генерапа понео сам много потресне речи за Србију, и многе топле речи захвалности господину Недаћу, претседнику впаде...