Коло

20

V

(5)

У хотелу га је чекало авионско писмо. Из Бвропе, од Ингриде. Са узбуђењем Алард је поцепао коверту и почео да чита. Није веровао својим очима. Ингрида му је јављала Д(>. је створила своју одлуку. Промислила је све зрело и решила да се одрекне брака и посвети уметности. Исто је, каже, јавила и Герхарду. Бацио је писмо на сто и нервозно прошетао собом. Очекивао јч све друго само не то. То је заиста било једноставно али неочекивано решење. Сасвим Неочекивано. Али. не, драга моја, неће ићи тако лако! мислио је Алард у себи. Чело му се намрштило. Био је киван на Ингриду и поред свих лепих речи које му је писала. „Ие можеш да замислиш колико ми је та одлука тешко пала. Али, веруј ми, то је најбоље решење за све нас", писала му је Ингрида. Ха-ха, за све нас! Дакле, још увек узима у рачун и Герхарда! „Врати ми моју реч, Аларде, као што ја тебе ослобађам твоје речи. Сада те не молим зато да бих отишла другоме, него зато да поново задобијем своју личну слободу која ми је потребна због вишег пиља, због моје уметности." Алард је од љутнне ударио песницом по столу. — Не, овако лако то неће ићи, рекао .је на глас. Доле у хотелу ударио је гонг за ручак. Задубљен у своје мисли, Алард је пошао низ степенице. Герхард је седео већ за столом. Кад је Алард ушао, поздравио га је хладно и уздржано. Очигледно је и он већ примио Ингридино писмо. Ситуација је била озбиљна. Противници су се кришом погледали. Који ће први да проговори? Герхард је зловољно пиљио преда се. Апетита није имао, али је у толико више пио. По челу су му избиле грашке зноја. — Проклета врућипа, рекао је најзад. — Да, треба мало да се освежимо. Добро ће пам доћи излет са гувернером. Заборавио сам вам рећи да је позвао и мене и вас у лов на тигрове. Герхард се зачудио: — У лов на тигрове? И мене је позвао? Па ја сам имао јуче с њим један сукоб. — Знам. Али, није вам много замерио што сте га звали телефоном. У лов ћемо прекосутра. Још ће нам јавити. Герхард је живнуо: — Шта кажете? Прави правцати лов на тигрове? Па то је сјајно. — Дабогме. Само умете ли да пуцате? — Разуме се. По неки пут умем чак и да погодим. — Знате шта има још ново? Наименован сам за саветиика посланства са службом овде. — Ах, збиља? Онда вам честитам господине саветниче. — Хвала лепо! Сад могу да останем овде дуже но што сам мислио. Уосталом, добио сам и писмо од своје верепице. Јавља ми да одустаје од веридбе. Због неког свог пријатеља из младих дана не може да-пође за мене. па ће, каже, да се посветн уметноети. Говорећи то погледао је Герхарда оштро у очи. Затим је, наглашујући сваку реч, рекао мирно и отворено: — И ја знам, господине Нојмане, да сте ви тај пријатељ из младости! Герхард се тргао тако да умало иије претурио чашу. Алард га мирно ухвати за лакат. — Полако. господине Нпјмале. ТПта сте се толико узбудили? Нећемо ваљда да правимо скандал у ресторану, пред Л )удима. Можемо мирно да разговарамо. Сав блед Герхард је укочено сео на столицу. Једва је промуцао: — А знате ли ви то одавно? Алард се осмехну. — Да. разуме се, да знам. Али треба да знате и то да сам ја днпломата по занимању. И ви не бисте још дуго пишта знали да се ситуацнја иије

променила због необичне одлуке Ингридине. Сад можемо један пред другим да говоримо отворено, као мушкарац пред мушкарцем. Треба, штавише, да се посаветујемо, како да јој избијемо луде мисли из главе. Герхард се још више запањио. — Како? Шта мислите тцме да кажете? — Треба, у првом реду, да ме добро разумете. Видите, ако Ингрида остане при својој одлуци и не поће за једног од нас, биће, вероватно, целог свог живота несрећна. Она верује да је напша најбоље решење да ниједног од нас не баци у очајање, али ће при том себе да упропасти. Она може да се одрекне нас, али ми немамо права да се одрекнемо ње. Је ли тако? — Ви мислите... — Ја мислим да смо у праву да то пе дозволимо. Не' само из наших егоистичких разлоГа него н у њеном интересу. Ми је волимо и желимо да буде срећна. Зато морамо заједничким силама покушати да је одвратимо од њеног неразмишљеног корака. Њена одлука је луда и сигурно је створена у тренутку слабости. Није имала храбрости да се одлучи за једног од нас па хоће сада да се одрекне обојице. Зато треба ми да се сложимо... Герхарду је пукло пред очима. Морао је да призна да Алард има право. Алард је продужио: — Дакле, у првом реду треба да јој ставимо до знања да неће тако лако да се извуче. Јер, ие ради се само о љој самој него и о нама двојици. Она је крива пред нама, у то треба да је уверимо, што није имала храбрости да донесе чврсту одлуку. А сада има још мање права, да нас обојицу остави на цедилу. — Тако је, господине саветниче. Само.'.. — Нема никакво „само". Сада смо савезници, а на

да ли је ово заиста најбоље решење. Разуме се, да ће ономе ко буде морао да се повуче, бити тешко. Али он ће моћи да буде горд због своје жртве. Одрећи ће се жене, која се отворено изјаснила за другог мушкарца. Мислим да је то лепс и племенито. Ми смо људи од карактера. Устали су и стегли један другом руку у дубоком узбуђењу. Алардове речи учиниле су најдубљи утисак на Герхарда. Оне су у њему изазвале дубоко поштовање „према овом искреном, честитом човеку, коме је била страна свака неискреност. Ни он више није осећао било какву мржњу или нерасположење према свом дојучерашњем супарнику. Кад је Алард отишао, Герхард је остао дубОко замишљен. Мучила га је ипак мисао, да ли цео пла.н није ипак заснован на егоизму, на нади да ће се Ингрида цпак одлучити за Аларда... За то време Ингрида се удвострученом ревношћу посветила својој муЗици. Студирала је марљиво уверена да је нашла решење које ће је ослободити душевних мука. Преко дана, за време рада, тако је и било. Али у вече, кад је уморна, хтела да заспи, почеле би опет мисли да је муче, док не би преморена заспала тешким сном. Шта ће они рећи на њену одлуку?

супарници. Шта ће бити даље, видеће се доцније. — Пристајем. — Дакле, има само један начин да Ингриду одвратимо од њене одлуке. — А то је? — Да јој покажемо, да нема права да тако поступи. Једном речи, да њену одлуку не признајемо. Ни ви ни ја. Она има јасно и гласно да се одлучи за једног од нас. Је ли тако? — Тако је. А онај кога не изабере, има добровољпо да отступи? — Дабогме. Потпуно се слажем с вама. Герхард запали цигарету. Као да је јопЈ^ размншљао. — Ипак, молим вас да ми оставите кратак рок да о свему размислим. — Добро, рекао је Алард устајућн од стола. — И ја ћу још добро да размислим о свему. Треба да видимо

Није јој изгледало много вероватио да ће. се само тако помирити са судбином. Кад ће да стигне одговор од њих? А шта ће бити, ако Алард буде тражио да она откупи своју реч и да пође за њега? Или ако Герхард буде тражио и даље своје право? Ингрида се превртала, без сна, у својој постељи. Час јој било зима час врућина. Пришла би прозору. Напољу је владала мрачна ноћ. Покушала би да чита, али слова су јој играла пред очама и никако није могла да ухвати слисао једне реченице. Устала би опет и погледала се у огледало. Ј1ипе јој је било бледо и измучено. Не, овако се не може даље... Часовник је полако избијао: један. два, три... Опет мора да узме прашак за спавање и да ујутро устане с хешком главобољом.

А професор у конзерваториуму ћо је питати да није болес-на. ; Тако је Ингрида проводила дане у немиру и узбуђењу. И једнога дана кад већ није знала шта ће, зазвони звонце на њеним вратима! — Телеграм, повикао је поштар. Ловачко друштво састало се на ивици густе шуме. Претстојао је лов на опасног тигра „људождера", који је ,неколико дана пре тога растргао два урођенпка. Очекивао се још само долазак гувернера. Алард и Герхард били су всћ ту и с пажњом слушали приче о опасној звери и о лову на тигрове уопште. Најзад је стигао и гувернер. Герхард му се преставио. — Ах, ви сте тај енергичан инжењер из Швајцарске. рекао је гуверпер са осмејком, који се не устручава да ме зове телефоном? — Ја сам, господине гувернеру. Извините, молим вас, што сам вас узнемирио, али ствар је била хитне природе. —. Не мари, не мари. Ако треба, изволите само. Моји чиновници, знате, нису увек највреднији. Ако наићете на тешкоће у свом раду, обратите се само мени лично. — Хвала лепо, господине гувернеру. Стараћу се да не искоришћујем вашу љубазност. Направили су одмах распоред лова. РешеноЈе да уђу у шуму с три стране. Ловаца је било око тридесет са шест паса дресираних специјално за лов на тигрове. АларД и Герхард остали су заједно и па дати знак ловци су кренули У густу прашуму. Прошао је час и по а из шуме се ништа није чуло. Ловци су већ почели да верују да је тигар побегао, кад наједном пси бесн) залајаше. У шумн одјекнуше пупњи. И пре но што оу се снашл« Герхард и Алард нађогае -.е у опа;мопи Из густог џбуња Јмједвом је и^клчила велика и снажна звер. У мшпггим скоковима јурила је право ча њих. Алард који- је био напред чодигло јо пушку и опалпо два пута Јндпо за другим. Метак је очигледно, промашио, јер је тигар без задржавања јурио даље. У последњем тренутку Алар је скочио иза једног дрвета. Неки од ловаца који су успели да сачувају присебност припуцапге. То је, изгледа, тигра још више разбеснело. Иако је већ био прошао дрво за којим се сакрио Алард, тигар се наједном муњевитом брзином окренуо, опазио Аларда и у трен ока дивље скочио на њега. Алард није стигао да опали јолг је- 1 даи метак. Снажан ударац велике шапе оборио га је на земљу. Пред очима му се одједном замрачило... У том тренутку плануло је иеколико пугаака истовремено. Тигар ногођен заурликао је и пао. Ловци похиташе Аларду, који је лежао у тешкој песвестиии. Лева рука му је била до плећа сва крвава. Поред тога. био је рањен и метком у дес.ну страиу груди. Ловци се погледаше. Ко га је ра > нио? Али није било времена за размипш^ање. Трсбало је спасавати рањсника од великог губитка крви. Позо су га превили и гувериер, који је у мећувремену стигао, наредио је да се одмах упути до првог левара у вароши. — Повреда од тигра није опасна колико рана од метка. Метак се запржао у ребрима. и мораће се извршати што пре операција. Зато се не сме губити време. Одмах направите носила и носите га лекару, рекао је гувернер. На брзу руку направили су урођеници носила од грања и понели рањеника. Герхард је ишао 8а носилима сав депримирад. Иосачи су се свака четзрт сата смењивали. После мучпог путовања од неколико часова стигли су најзад у село. Одмах је послат .јахач у варош да се пошаље болнички ауто, која је брзо стигао, - - -