Коло

Жзлео бих веома, да вам испричам један истинит доживљај. Да будем сасвим искрен; то вам је мој сопствени доживљај, и то врло непријатан за мене. Бар тада, у доба кад ми се дееио., било ми је врло непријатно. Изгубих вам ја неким случајем државну сужбу. И данас се још сећам да сам баш тога истог дана када ми је* саопштено да сам отпуштен, био попгао на сахран.у Бранислава Нушића... Јануарски, тмуран и хладан дан... Зацело се питате какву сам то глупост могао да учиним па да изгубим службу. И то у невреме! Усред виме. Ипак, било је и многих који ни тренутка нису сумљали да ми се то догодило, просто због мог идеализма. Али је ипак преовладало убеђење да је посреди била само моја пуста тврдоглавост. Тек, било како било, због тврдоглавости, идеализма или идиотизма, мене главио закачи онај параграф: „по дискреционом праву" и ја се лепо на}>ох на улици, са пола динара у џепу, и руку под руку са својим достојанствепим „Ја"... Како нисам имао ни најмањег изгледа ва какву другу службу, а пи динара уштеђевипе, већ рано сутрадан стадох пред своју газдарицу. Исприч&х јој свој случај, и рекох јој да' ћу првог морати Да се селим јер нећу имати чиме да плаћам кирију. Добродушпа Немица — моја газдарица — била }е дирпута мојим поштељем и искреношћу и просто ми I рече да јој до те мале' кирије није много стало васада. Лепо ћу, вели остати код љих, јер су и она и шен муж навикли на мене. Не морам да се селим, а кирију ћу платити када ми се прилике буду поправиле. Био сам дубоко дирнут овом пажљом и добротом. Захвалио сам се узбуђено, и љој и њеном мужу, и дугр сам после маштао како ћу им ово добро стоструко вратити... Али, прође један па и други месец а ја се нигде не запослих. Већ сам био изгубио сваку наду. Зато једног дана нокупих своје ствари и одох, о-

бећавајући да ћу дуг вратити чим будем добио службу... ... После дугог потунаља освануо је и за мене срећан дан; добих лепо место. Само, као што се то обично догаћа, бившу добру газдарицу и њено доброчинство већ сам давно био заборавио. Сећао сам се утолико што сам гледао да је нигде не сретнем... Каткада само, у тихе летље вечери, кад душом овладају осећаји, пробуди се савест у мени. У мислима гледам доброћудни лик моје газдарице и благи иоглед љеног мужа. И све ми се чини, да у истом том тренутку и они мисле на мене, и да се ко зна по који пут, заричу да никоме више не чине добра... На душу ми пао неки терет... Али, већ сутрадан нигата од свега тога! Јер, вабога, живот тече д&јб6. . . Па ипак сам једног дана тај дуг платио. Био сам поштен! Чућете, уо

пире. У првом тренутку сталох као укопан. Нисам могао да верујем својим рођеним очнма. А, ипак, то је била она! Ма да су то биле, оне љене старе, кротке и благородне очи, погледала ме је скоро запрепашћепо, Нешто сам промуцао и тек тада опазих да је у овој кухиљи све некако необично: све је некако другојачије, светлије и -чистије; ни распоред ствари ннје био исти. Да, не сањам?! Нажалост не! На вратима се појавио и стари корпулентни и доброћудни Немац, мој бнвши газда. Освестих се и видех шта је уствари. Попео сам се један спрат више. У журби... СиТница. .. И дошао сам тачно тамо одакле сам бежао као ћаво од крста. — 0, о, кога то видимо... Та, знао сам ја да сте ви поштен младић! поздрави ме чича, с одушевљеним расположељем... А баш скоро негде разговарамо жена и ја, па смо се неП1Т0 сетили и вас... Чудила се она што вас никако нема. И брине, тако, шта је с вама, и дали сте се негде упослили. А ја јој кажем: то је фини и осетљив младић, па му је сигурно непрнјатно да долази јер није валзда, у могућности да нам се одједпом одужи. И, тако сигурно и јесте..." Моја добра бивша газдарица осмехује се и нуди ме да седним... А, ја, још никако да се снађем... Тек испеглане панталоне падају ми до добрих скупих ципела, а онолики пакети које још увек грчевито притискам на груди, ниуком случа.ју не показују оно што су они још увек мислили.,. И ја, шта ћу. Инстипктивно рука ми извади буђелар и изброја последњих шест стотинарки, лепо пресавијених и смештених ,у дну преграде као џепарац до краја месеца... Толико сам ■гачно остао дужан... И тек тада одахиух и језик ми се одреши ... Чак ми се учини да се дичим сампм собом! Својим поштењем ... А сада ми се, ето, све чннн као да је то била просто клопка. коју само судбина може да намести, и у коју сам својом неопрезношћу упао. Или ме је — шта мислитс? — глас моје сопствене савеети - довео на прави пут.. ! Не! Ипак ће бити — клопка! Клопка свемоћне судбине...

Н'

■ едавно је суд једне француске варошице имао да донесе пресуДУ У једном врло занимљивом и, свакако, необичном спору. Марија Виолан, која се тек пре неколико месеци венчала с врло угледним грађанином свог места, оптужена је за лажно навођење имена, ФалсиФиковање докумената и крађу. Тужбу је поднела њена најбоља пријатељица Жаклина... Угледајући се на пример своје десет година старије пријатељице, Жаклина је хтела такође да оснује своје огњиште. Али када је дошло до предаје исправа утврђено је да је Жаклина била удата већ неколико месеци. Чиновник који води брачну ру-

, и како... То баш и јесте оно®Р ик У> з&претио је чак да ће Жакли

сталом, што сам хтео да вам испичам. Тражим вам ја, дуго после тога стан. Бољи. Али ио своме старом обичају, оставио сам то да решим у последљем тренутку. Тако ме ухватило вече, а „бољу" собу још не нађох. Клонуо већ оД лутаља, нађох се пред алтернативом: или да ноћим на улици, или да узмем стан баш у оној истој кући у којој сам своју добру газдарицу оставио са тако лепим обећаљима. И, узео сам собу само за спрат ннже од њенога стана. А она још увек живела ту, на трећем спрату. Као заинат имао сам и исту собицу као и- код ње... Уселно сам се дакле, и једина брига ми је била да пазим да је ие сретнем на степеништу... .. .Али, једног благог сунчапог празничиог јутра десило се... Лако прескачући све по три степеника, враћао сам се кући руку пуних пакетића. Али ми се крв следила, кад сам преко веранде крочио у кухиљу, која је уједно била и пролаз за моју собицу. Крај шнорета је седела... Уместо моје нове газдарине, она иста добра стара Немица н пазкљиво љуштнла кром-

ну оптужити за покушај бигамије. Муж који је у општинском уреду био

приЈављеп као Жаклинип. Сио Јв... нико другв до онште уважевн супруг Марије Виолан.,. раднло се, очигледно, о некој административној грешки, према општем убеђењу. Али, документа су несумњиво била сва у реду. Сви потписи еу били оригинални, па лрема томе и брак пунонраван. И Жаклина је била принуђена да сама поднесе тужбу противу непознатог. Тек на то је исповест Марије Виолан објаснила ову загонетку. Госпођа Виолан је била страсно заљубљена у свог тадањег вереника али се плашила да не одустане од брака због њеиих не више тако младих година. Зато је одлучила да „позајми" за венчање документа своје знатно млађе пријатељице Жаклине. Када је упловила у брачну луку, мудро ћутећи, вратила их је опет на место са кога их је претходпо узела. Ронећи сузе признала је суду да је то све учинила само желећи добро своме будућем мужу. „Та, људи су тако чудновати, и неће да се жене старијим женама!" Сем тога изгледала је она много млађа но што ,је то у њеним исправама изпесено. Није дакле начинила никакав фалсификат. Фра.нцуски суд се пока,зао врло великодушап и ослободио је преступиицу сваке кривице. Али достојни супруг показао се још великодушнији, када је своју , старију жену, на очи високог суда, весело стегао на груди. Дај Бо,же само да ова великодушност суда не послужи као повод за неко искоришћавање, ,јер искушење је доиста велико а разбор, врло често мали, иарочито када се ради о мужу и љубави. Ш.ГРАЈК МОРСКИХ ВА170ВА

У једном великом цирк.усу у Валенцији сваког дана поред осталих тачака приказиван је и један комад у коме се пред публиком одигравао бродолом. За тај комад днрекцнја циркуса узела је неколико дечака који су имали да претстављају морске валове. Они су били смештени на позорници испод плавог платпа које је дочаравало слику морске поврншпе, рукама су покретали то платно тако да се код гледаоца стварала илузија морских валова. И поред гога што су послови циркуса ишли одлично Днрекција .је одлучила да дечацима смањи плату. Тачно по програму дошао је ред и на комад са бродоломом. На позорници је блесн.ула муња, одјекнуо ударац грома али је површина мора остала и даље мирна. Публнка је почела да се смеје и ца протестује. Директор циркуса, сав бесан, прискочио је платну испод кога су се налазили дечаци и подвикнуо им да од; мах отпочну са евојим послом. — Желите ли таласе по старој, или по новој тарифи? — зачу се глас једног дечка као одговор на то директорово наређење. — По старој, по старој!.. — ван себе од љутине довикне директор који је тек сада разумео у чему је ствар. Једва је дипектор то изустио на морској површини појавили су се толики валови као да се доиста разбеснела олуја.

Оет/дица свиле ј / Америци натерала је ирле да се на време спабдеш са чарапама. ( Жого: тгапзосеап)