Коло

21

РОИАН ОД 37УДВИГА БОЛфА |

VIII. ЈШад је ушла у саду где су је чека■ ® ли Мекферсон и Хеникштајн, Глорија је била блеђа него обично, али је очигледно била прибрала. Прузкила. је грофу своју узану, лепу руку и рекла с усиљеним осмејком: — Видите ли, грофе, да је срећа краћа него што и најгори песимисти мисле. Јуче смо још радосно играли валцер, а данас морамо да држимо ратни савет да бисмо спасли од смрти једну жену... — Опростите, милостива гоопођо, али мени се чини да ви ипак мало претерујете... Глорија га је погледала тако да је задрхтао од чежње. — Да, ја у свему увек мало претерујем, грофе. Таква ми је нарав. Али да пређемо на посао. Како ви мислите, гослодо, да спасете једну осуђеницу на смрт? — Ако будеш так.о неозбиљно говорила, Глорија, рече Мекферсон озбиљно, нећемо моћи да решимо.

јРдорији су заблистале сузе у очи' ма. Дрхтавим гласом је рекла: — Мораш бити самном стрпљив, Лесли. Мекферсон јој пажљиво пољуби руку. — Све ћу учинити, Глорија,. да те спасем! — Знам, Лесли. Ти си сварно добар. Ја ћу бити нослушна... '

Одкако си Дунав и Сави аалеђепи и рибарски чамци покртепи снегом одмарају се на обали, (Сшшак: А. Оимнћ)

изменили. Ове сама непозната, туђа лица. Да, један лсивот је прошао, мислио је у себи Гараган. Са узбуђењем ушао ,је у кућу очевог пријатеља и закуцао на вратима. Јавио се дубок, отсечан глас који је, очигледно, умео само да заповеда. То је био глас пуковника Фон Квајса. — Добар дан, господине пуковниче. Старом господину испале су новине из руку кад је угледао Гарагана. — Гараган, за име божје! — Да, господине пуковниче, Гараган Или боље рећи, његови посм ртни остани. — Добро дошао, добро дошао, сине мог пријатеља! Како си? Вратио си се пре но што сам те очекивао. Добро изгледаш, богами. Гараган се горко осмехнуо. Има коме је и горе! — Малвина, Малвина, хајде брзо, да видиш ко је дошао! Стара домаћица пуковника заплакала је кад је видела Гарагана. • — Драго ми је што сам доживела тај дан, рекла је јецајући. Гараган је изразио жељу да одмах обиће гроб својих родитеља и пуковник се сагласио да га прати јер до гроблза није било далеко. Гаратан је дуго стајао аамишљен поред скромних гробова својих 1)0дитеља. , Кад су се вратили кући већ се смркавало. Малвина је припремила за време њиховог отсуства скромну вечеру. — Не смете сад да клонете духом, Гарагане. рекао је пуковник кад су сели за сто. Пред вама је нов живот. Још сте млад и све ће ући у свој колосек. Гараган је потиштеио ћутао. — Пред своју смрт оставио ми је ваш отац поруку: „Геци мом сину, да се храбро бори и нидада да не заборави да је Гараган." То су његове речи. — А зашто ме нико није обавестио да су ми родитељи умрли? — То је била изричита жеља вашега оца. „Нећу да му повећавам патње у затвору", рекао је. Стари Гараган је био племенит човек, прави племић. Гараган је знао да је он с њим, у мислима, нровео цело оно време у тамници, да је трпео можда више иего он у ћелији. Пуковник је причао опширпо шта се десило за протеклих десет година. — Ваш отац се борио храбро против смрти. Хтео је свакако да доживи лето. да вас поново види. али кад вам -је мајка добила шпанску гропницу, попустио је и он. Бојао се само

(4) Слуга га је погледао забринуто. — Не, није ништа, Ввендиже, не брипи. Само ми спреми постељу. И после толико времена легао је Гарагал у меку, топлу постељу с белим, чистим рубљем. Заспао је одмах дубодим сном. Кад се пробудио, чинило му се као да је спавао неколико месеци. А спавао је свега неколико часова. Било је десет сати нре подне. Кад је погледао око себе, и видео да није у тамнини, скочио је као стрела. Окунао се и, гладан као вук, добро је доручковао. Осећао се као препорођен. Введинг га је гледао са задовољством. После доручка Гараган је сео да направи биланс своје имовине. Али ту је дошао до жалосног резултата. Уложна књижица иа преко милион марака уложених још пре рата није имала никакве вредности. Нешто пара имао је у швајцарским францима, колико му је остаЉо после брачног путовања. Нашао је у касА и неколико златника. И то је било све. — Ја сам прави сиромах, рекао је Еведингу с тугом у гласу. — Немојте да кажете, господине баропе. Осгао вам је красан намештај, одела, рубље и посуђе. И очева кућа у Потсдаму. А то, за данашње време није мало. — Дабогме, Ввендиже, али готовине је мало. Не знам да ли бих имао довољно и за путну карту, кад бих внао где се сад налази моја жена. Уосталом, наћиће се ваљда... Једина наДа му је још била његова торба с плановима и нацртима које је израдио у тамници. Можда ће се ту наћи штогод што ће се моћи уновчити. Под претпоставком, наравно, да није задоцнио. Јер, техника зацело није чекала док он одробија десет годииа. А, ко заостане, претекну га други. Победник је онај ко први стигне на циљ. Тако је било увек, тако ће и бити. То је вечни природни закон. „Треба да гаитам професора Трукеиброда, очевог пријатеља, како стоје ствари", мислно је Гараган у себи, док је закл>учавао трезор у који је спуство торбу с нацртима — једину своју имовину.

— Добро, Глорија, онда слушај. Нећу да кажем да је твоја бојазан иеоправдана. Човек који је провео десет година на робији спремаи је на све, али ће се ипак добро чувати да се поново не врати у тамницу. У неку освету коју је замислио пре десет година ја лично не верујем. Тб је литература. Ја мислим да ће и код Гарагана да превлада здрав разум. Иначе би пре био за лудницу него за тамницу. Глорија направи нестрпљив гест. — Одмах ћу да завршим, Глоријо. У сваком случају Гарагана треба разоружати. За то по мом мишљењу постоје два начина: новац и жене. —- Не, ие Лесли. Ти не познајеш Гарагана. Он није Американац. — Добро, то је била само идеја. Бар што се тиче жена. А што се тиче новца ја мислим да се тим сретством можемо послужити. Човек који има новаца. није очајан и није осветољуби в ... Глорија је морала да се с тим сагласи Тако би иомогла не само себи, него и Гарагану. Гроф Хеникштајн је одмах прихватио ову идеју. — Знате шта, господо. Ево, ла сам спреман да одем у Берлин и баг за прво време да мотрим на Гарагаш, — Ви сте дивни, рекла је Глори.ч Бићу сиокојиа док будете у Берл^ ну МоЈкете сваког дана да нам пишете или да нам телеграмом јављате. Адресу ће вам слати Мекферсон. Бићу вам до гроба благодарна, ако ми помогнете, гро<1)е. Даћу вам и писмо за Бвединга. Он ми је привржен. јер воли Гарагана. Исто тако ћу вам дати и иисмо за пуковника фон Квајса, пријатеља Гараганова оца, који неће дозволити да Гараган направи нову аесрећу. Ево. сад ћу одмах да напишем писма Кад је Глорија отишла. рече МекФерсон: — И ја сам вам веома благодарап, грофе. Материјалне трошкове, разуме се, сносићу ја. Ставићу вам на расположен.е веће суме новца које ћете употребити да Гарагана што више веасете. Нарочито са женама. Тако ће најбоље да заборави на своју освету... Гроф Хеникштајн је триумфовао у себи. Његов план је потпуно успео. IX ЈРараган је пролазио улицама Потс® дама где је провео своју младост. Сетио се школских дана, првих љубави. веслања и купања у реци. Зграде су биле исте. али људи су се много

да не умре после ње. Бог се смиловао и они нису за дуго презкивели једно друго. Мајка вам је умрла одмах после оца. Гарагану се~ срце стезало од бола слушајући ову тужну иричу. Пуковник је пожалио што је дирнуо старе ране. Веровао је да је Гараган у тамници отврднуо. — Све ће то Глорија да плати, мислио је Гараган у себи стиснутих вилица. Очи су му севале од мржње. — Али да оставимо мртве на миру! рекао је пуковник видећи како Гараган реагује. — Шта сад мислите да почнете, Гарагане? — Пре свега ћу да се осветим оној... оно,ј жени, рекао је отворено тако да се пуковник запрепастио. — Шта говориш. дете? — Питали сте ме отворено, ја сам отворено одговорио. Морам да се светим. Неправда се мора исправити. како мећу народима тако и међу појединцима. То- је вечни природни закон. који је јачи од свих осталих. — Ви сте сада узбућени', Гарагане, ја вас разумем. Али морате да сачувате хладнокрвност... — А знате ли ви. господине пуковниче, шта значи провести десет година у тамници? Десет пуних годнна. Знате ли тпта значи сахранити своје најбоље године, од тридесет прве до четрдесет прве? Не, ви то не можете да схватите. То не може ,'да разуме нико ко није то проживео. Могу вам рећи само, господине пуковниче. да се људи не би смели уопште затварати. Воље да се отрују или како друкчи,је онемогуће, него да се лишавају слсбоде. Живот ,се :сме узети, али слобода не — Умирите се, Гарагале. Ако је тако, зашто да.учините нешто што ће вас опет одвести у тамницу? Гараган се осмехнуо. — Не брините. У тамницу се никада вишс нећу вратити. Никада! За то вам дајем своју часну реч. — Треба да помислите на евоје родитеље. — На, њих и мислим, пуковниче. И баш зато хоћу да се светим. — Ви сте ме много ожалостили. рече пуковник климајући забринуто главом. Гараган је увидео да је нретерао. — Извините. молим вас, господине пуковниче. Моји су нерви сасвим попустили' па говорим више него што треба.

(наставиће се)