Коло

20

РОМАН од Л.ЛАПЕРА

(4) лучај је много замршенијн но што изгледа и — да пам казкем у поверењу — ја наслућујем велику сензацију. Ту је устао. Разговор је био завршен. — Омем ли да посхавим једно кратко питање, шефе? — Молим. — Како је право име убијене? — Шарлота Обер. То сте видели у актима. — Али ја питам за право име? Морели је пажљиво посматрао младог полицајда па му онда рече: — Ту мисао задржите за себе, Корде. Можда ће се разјаснити. Целу ноћ је пробденисао Корде проучавајући предмет. Сутрадан је, као што је уговорено, посетио Морелиа. — Шта је било? — Ништа нисам пронашао. Па ипак ћу терати да:ље. — Желим вам добру срећу! одговорио је шеф и та срећна околност обрадовала је Кордеа. Али отада прошло је још два месеца без икаквог успеха. Он .је све врибао; узимао отиске; истраживао и студирао, па све узалуд. Али га никако иије напуштала мисао: Зашто да се званично не може успети у трагању за убиством мале модискиње. А ако је то ипак стављено у дужност коме чиновнику само да лупа главу онда је то досадно. И Кордеу је досадило. Изгледао је сам себи као бели удовац. Поново је отишао Морелиу. — Шефе, рече без устезања, ја зиам да постоје случајеви који се намерно оставе да мирују, — Мени то није познато, Корде. Шта вам је? Даћу вам још једно упуство: Ни од чега не презајте. Ако случајно имате такво осећање, онда ту нису чиста посла. Ви сте добили налог. Изведите га без обзира на особе, без нкаквога устезања. Корде је хтео још нешто да упита али га, Морели предухитри: — Ваљда не чекате да вас избацим? Ви сте прави чичак! Дељите даље па ми доаесито нешто! Иако је ова експлозија била добронамерна, Корде Је ипак знао, да ће му, због даљег застоја, бнти одузе? предмет. Зато је понова разматрао акта. Можда је нешто превидео. Често пута довољна је једна реч па да измени целу мисао. Алекс Мурфи! Алеко Мурфи! То га име мучило, изгледало му је као нарочито удешено да заиптересује полицију. Не би било на одмет — помисли он — да тога човека боље упознам. И ■одмах попуни неколико листова „упутннца" и адресова их: статистици казненог завода, Општини, Антропометрији и тако даље. Таман је устао да размисли о стварању новог плана а телефон на његовоме столу 'зазвопи. Тражио га је Кареов кварт. — Молим... Јесте... дајте ми везу! ■— Хало! Корде? Ја сам. Шта се десило?

— Комесар Каре очекује вас у Влоиделовој улици број седам. По достави рлатарке опасно је ударен по глави и.ен станар Алекс Мурфи када је силазио низ степеиице. Кордеу јо залупало срце и радосно је отрчао шефу. Одмах је бно примљеи.

— Јесте ли прекинули везу па ионова позвали кварт? Упита га Мо(»злн кад га је саслушао. —■ Нисам, шефе... одговори збуњено млади чиновник. — Па што вам јављају, кад се свн заборавља... гунђао је Морели, по-зивап^ћи на телефону комесаријат. Вило је као што је слутио: позив је био замка. — Не пребацујем вам, Корде, алн морате бити опрезнији. Околина је врло опасна. Некоме сте постали неПријатни. Коме? То је тешко рећи. Али како било идите правим путем. То кад знате ипак нешто вреди. Хоћете ли да вам дам некога да вас прати? — За сад ми није потребно. Бићу опрезан... — Па ипак ни сам не знам да ли би био довољан један пратилац. Ви не можете свуда бити. — Хтео бих прво да испитам Још један траг, шефе. Имам предосећај да знам то-га човека који би радо хтео да ме уклони. Док то тачно ие утврдим, кретаћу се свуда сам. Морелија није чудила ревност Кордеова. Зар није некада и сам био у сличном случају исто тако амбициозан и лаком. Зато му рече: — Добро. Али идите корак по корак. Не дајте се заварати, да вас ие нападну изиенада. Имате ли оружје? — Имам. — Наочари? — Имам, шефе. — Онда, до виђења, Корде!

„Пацов с три ноге" један је од миогих „ћумеза" у близини Пигаловог трга. На првом је спрату. Ту је живо тек после поноћи, кад велики етаблисмани заврше своје програме. Тада занимљиви портир одушевљава већ накресане пролазнике, да сврате на сјајни наставак ооареа. Етаблисман ■ је имао велику крчму у којој су обичио око тридесет особа трештено пијане од љутога коктела. Имао је и салу за играње с малим столовима унаоколо. Ту су само прехлађене боце са шампањцем чекале да им топле и нервозне руке изазову нрасак и пенушање. Диригент црначког оркестра смешећи се непрестапо одмукао би и одмаукао какву песму уз пратњу музике. Ту су стално мале и не баш рђаве уметнице. Њихова је дужност била да паузе између играња попуне певањем и декламовањем и да загрејане госте намаме на отварање нових боца шампањца. По потреби допуштале су гостима и да их помилују. Од тих безопасних кокетних „таксигерла" горе су биле мрачне особе у беспрекорним оделима и Финим манирима, које су умеле да искористе пролазне госте, да им уз јефтине чулне насладе измаме све што се могло уновчити и однети. Додуше, директор радње мотрио је на ове п усто лов$ адв с-амо једним;. оком, ДРУГо је затворио јер су ти "пустолови ишли на руку келнерима. Допуштао им је да ту лове али днвљач је могла бити убијена ван радње. на ком другом месту. Господин Марсел, тако се звао директор, није желео да дође у сукоб с полицијом. Пол Бирже био је гост који није дао да се осети коме реду припада. Долазио је покаткад, пред поноћ, док је било мало гостију. Обично је био у .чистом, црном оделу, а вешто израђена полумаска, на једној страни лица, чшшла га је интересаитним. Још је био еластичан и врло добро играо. Сви странци, док их пиће не ухвати. распитивали су се код келнера о „човеку с маском" што седи у углу под клонулом палмом. Одговорено им је да је то тежак инвалид, јунак из Светскога рата. И сваки који је добио такав одговор, морао је помислити да Пол Бирже живи безбрижно од своје пензије. С времена иа време пришла би му каква госпођа или господин, срдачно се руковали и мало проћаскали. То наравно није било ништа необично. Директор Марсел био је према њемуврло пажљив. Годио му је овакав одбле-

сак озбиљности међу овим измешаним трицама. Отскора Бирже се појављивао о једним младићем који је чинио добар утисак. То је био Алекс Мурфи. Мање приморан на уздржљивост но Бирже. Мурфи је учествовао у овом метежу. Играо је много; особито с Американком. 1'оворио је одлично енглески и пио само виски. Кад су овог вечера дошли заједно, још није било гостију. Директор Марсел поздрави их а келнер их одведе за резервисапи сто под клонулом налмом. — Чашу шампањца! поручи Бирже келне|ру. — А за господина виски? — Да! потврди Мурфи и додаде: стари шкотски. — Овде је врло ниска таваница! поче Бирже. Чим се понуше две паклице цигарета ваздух узкасно смрди — Па шта можемо? одговори Мурфи. Све је у животу релативно. И смрад има своју привлачну снагу. Ајш ви сте рекли да ћете ми вечерас допричати недовршену причу... — Јуче сам био пијан. Какву причу? 0 некаквом атентату, колико се сећам, јер и мени се вртело у глави. Келнер донесе пиће. Бирже мућну шампањац да се запенуши а Мурфи штрдну соду у виски. — У ваше здравље! — Ооох! Ала нрија! рече Бнрже. Могао бих попити буре овог пића. — Да би утопили неку муку? ушита МурФи узгредно јер је посматрао једну даму огрнуту жрзном, којој се директор Марсел дуго клањао. — То је она ваша Американка од прошле недеље ... примети Бирже. Можда је због вас дошла. Опет има бисер у три низа. То је за мене несмотреност ... или имитација. — То је прави бисер, рече Мурфн не скидајући поглед с даме. — Ви боље знаге. Играли сте с њом. — Јесам и знам шта је бисер. Бирзке не одговори а шта је помислио то је остало сакривено под маском. Оркестар се спремао за свирањв а диригент, висок Црнац пришао је Американки да чује шта зкели да се свира. Она је била лепо развијена појава. загасите косе, бледе боје лица и румених усана. Мало пунија у куковима, али то јој ни мало није сметало као ни милоској Венери. — Поред бисера изгледа да воли и Црнца! процеди Бирзке кроз зубе. И доиста, Американка се весело забављала с тим човеком. Кад је била последњи пут, играла је с њиме неколнко игара, а при крају њен је сто био претрпан боцама шампањца. Најзад Црнац се врати а затал затутња први цез. Мало по мало накупише се гости и ваздух доби своју атмосферу. Американка спази Мурфиа, осмехну се и поздрави га покретом руке. — Е да ми је ваша младост и ваше лице! рече Бирже Мурфиу, док је он отпоздрављао Американку. — Па имали сте обоје. А ко зна шта и мене чека. Здраво! Иснише обојица. Келнер је понова донео пиће. Два пара почеше игру. — Американка пиЛјИ у вас. Хтела би да нгра, рече Бирзке кад се келнер удаљи. Али изгледало је да то није утицало на Мурфиа или је имао неке друге бриге. јер је прошапутао: — Пијте безбризкно сво.1 шампањац, посматрају нас. Пол Бирже одржао је потпуну хладнокрвност. Неколико мипута понашао се безазлено. као невиио дете, не прекидајући разговор. — Ко нас посматра? — Откуд ја знам? Два господина, један ом.ален други висок. — Седе ли ту некуд? — Не. Стоје поред тезге. Да немате што на души? — Не бих рекао, одговори Бирже а Мурфиу се учини као да се и насмејао, Музика поче други комад. Тапго. Американка је узалуд покушавала дд скрене на себе палгњу Мурфиа и пустила се једном каваљару да јв пв такту окреће. Кад је наишла поред Мурфиевог стола припретила му П1>стом чим је ногледао.

Међутим гости су непрестано долаг зили да већ око једног сата није више било места. Многи чим су ушлн одмах су почели да играју и настала је жељно очекивана збрка. Црнац, пун искуства, прекиде танго и пређе на румбу. Прозкети одушевљењем играчки парови пиљили су једно у друго. Један Црнац из оркестра поче да пева по такту румбе. Касно, за време гузкве, приметн Мурфи да му се приближује један од двојице посматрача, онај мањи. — Пази! опомену Бирзкеа. Онај, збот тискања ипрача, налете на; њихов сто. Мурфиева чаша с вискајем претури ое. — Јесте ли ви паланчанин, господине? викну му Мурфи. Али странац се обрати директно Биржеу: — Јести ли ви златар из московсм улице? — Смем ли пре свега знати с кик имам чавт да се упознам на тако непристојан начин? разјарено викнт Бирзке али се Мурфи одмах умеша, те он спусти мало свој глас. — Извините! рече онај. То иије глао који сам очекивао. Извините. С муком се повлачио између илрача, утолико теже што је баш тада престала музика. Мурфи погледа Биржеа. — Дакле ви сте златар? А шта је овај човек? — Учините ми љубав, Мурфн. Опаког тренутка очекујем Ј^СЈЈ^ђицУ. -А®2°у. ЈЗв^. ^спода »х по^коју цену не сме .1у Је видети. Молим вас стражарите пред калгијом. — Ја не нознајем госпођицу... Како изгледа? уигита Мурфи узнмајући шешир. Једном сам је као сенку суорео на степеницама. Имате право. Реците портиру да вам покаже ,,малу Алису" кад наиђе. Мур(1ш устаде чим је оркестар ночео свирање. Дугачки Црнац био је опет за Американкиним столом, што је љутило Мурфиа. Кад је пролазио поред тезге где се точило лиће задржа га учтиво она.ј мали господин: — Келнер ће вам донети други виски. Извините молим вас. Алевс Мурфи климну главом, изиђе и низ степенипе упути се излазу. Портир у претерано искићеној ливрсји .још је мамио цублику. Мурфи га замоли да му показке малу Алису коју ишчекује. Иако је то учинио из опрезности и „форме ради", јер је познавао Алису, ипак му је после једног тренутка било мило што је то рекао, јер кад му је портир пришао и шапнуо: „Ево је, фино се удесила!" Мурфи се јако изненадио. Не би је познао. Изгледала је прИМамљиво у раскошној вечерњој хаљини, а изишла је из таксиа као дражесна, размазкена дама. .(Наставиће се).