Коло

ШБ® I

— —

М олико је данас тих скромних и тихих породичних кутака у којима ■ * се не гаси кандило и молитва за здравље оца, мужа, брата или сина који су далеко — у заробљеништву ... Колико је само бака и мајки који своје унучиће малишане успављују причама о тати који ће ипак једнога дана доНи... Колико је те миле дечице која свакога дана, ко зна по колико пута питају: — Када ће доИи татица ? Колико само топлих и нежних писама свакога дана испише дечја рука, и колико у тим писмима за онога који ће га стегнута срца читати када му буде стигло, има и радости, и среће и суза... * И кад је тако, кад стрепње и наде не остављају душу, зар је чудо што су многе мајке. многе добре, истинске српске мајке, да олакшају срцу и да дочарају слику татице чије чедо расте и чека, узеле да воде ручицу свог малишана над писмом заробљеноме оцу.. ? И зар је чудо што се многа писма излију у песму, невешту можда, али песмицу писану срцем, уздасима, писану осеНајима кроз које говори бескрајна, вечна љубав... Једну такву песмицу што су је писали једна осамљена Српкиња, жена и њено јединче, Српче. њиховом татици у заробљеништву, објављујемо данас.. Њене редове, њене топле речи, знамо, упиће присно. толики наши заробљеници, када је буду прочитали у КОЛУ ... Песму нам је предала гћа Смиљка Чок и њен јединац Андреј, један златан малишан. који, као и толика друга дечица, обожава свог татицу.., Песмица, неизмењена у редакцији овако гласи:

МОМ ТАТИЦИ У ЗАРОБЉЕНИШТВУ

Чеето ми о Теби прича мајка, Лепо и нежно — као сан, к'о бајка, А ја је слушам дуго, бвз речи И увек видим њене сузне очи.

Ја склапам руке кад кандило гори, Јер мама се моја често Богу моли, И док пролазе тако дани и ноћи, Ја шапућем: »Када ћеш тата овоме сину доћи?!«

Молитву шапћем, пратим мајку драгу Подижем душу свемогућем Бо^гу, И док нечујно, тихо, долази акђео ноћи, Да склопи мојв снене очи, Чујем тих шапат: »Спавај и расти сине, тата ће доћи!«

Редакција КОЈТА сматра за пријаму дужиост да обавести' своје српске читаоце, да је за,хваЈбујући 1 предусретљиврсти и иуном разумевању немалкр вла,сти, бдоЛрено претплаћиван >е ратиих заробл,еника на КОДО, н то од првог фебруара ове го- диие. « ■ Тиме ће бити задовољена жел.а хиљаде и хиљаде наших читалаца који су било писдима.или личво раснџтивали да, цц могу нретилатити своје миле и драге у заррбљеииштву на наш лист. Тиме је иепуњеиа. и жеља саме редакдије К0Ј1А — жеља воја је бида и циљ, цостављен још у почетку. излажења листа — да КОЛО, као једипи српски илустровани и породични лист, буде и . једиа веза, топла/ и. срдачна, између ориске породице, Отаџбине и иаших У заробљеништву. Претпдата се може уплатити и с тим да тече од првог фебруара. За ЈЕДАН месец она износи 24 динара, за ТРИ месеца: 72 динара, за ШЕСТ месеци: динара 144. Пре.тплату треба слати на „Преса", Впајковићева улица број 8, с читко исписаном алресом заробљеника. Спавам... И сањам лепе снове: Како ме тата себи зове К'о некад... Трчимо у игри по собама нашим И ничег, ничега св тада не плашим, Ни »баба роге«, ни аове... Јер татица ме себи зове. Ја спавам, А мило и тихо шапуће ми анђео ноћи: Расти и спавај сине, тата ће доћи.. I