Коло

9

јр 0 Осподии Вељко Кун је човек ше■ , сдесетпетих година, висок, реткв седе косе, оштра погледа и тамне путн као, иоморац. Његова бела шнљаста брада и лепо неговани бркови, као и витки, спретни прсти рекли бисте одају старог жжуеног хирурга, а јасан гоеор и живахни покрети наводе ваб иа ; мисао да се пред вама нала(3и стари, ислузкени официр. Али г. Кун .није ни једно, ни друто, ни треће. Он је ксилограф, уметник у дрворезу, и то у изради дрвореза за вишебојну штампу, што прегставља праву реткост. Као такав он има и врло ретко, јединствено, заиимаље. Он „прави новац", милионе, милиарде^ баснословне суме, г- а ипак није богат човек. А то зато што он тај новац прави за Народну башсу, а не за себе ... * Разговарали смо са господином Куном. Он нам је причао о томе како је ностао ксилограф, о ксилограФији Уопште, о томе како је почео да прави дрворезе за новчанице и о своме непрекидном, дугом. бО-годишњем раду. Али, да почнемо испочетка... Још као осмогодишњи дечак г. Кун је једном прецртао једну новчаницу и показао своме оцу који је седоо у друштву пријатеља. Новчаиица је била мајсторски израђена, и мали Вељкј очекивао је да га похвале. Али су пријатељи његовог оца брижно рекли: „Дете, дете, ако тај посао наставиш не гиие ти Пожаревац..." Међутим, и поред тако рђавог претказивања ои је наставио започети посао. а врши га још и данас. И не саМо да није доспео у Пожаревац, него је многе за исту ствар послао тамо, указујући на фалсификате ... * Када је завршио четири разреда београдске реалке г. Кун је ступио у овдашњу Државну штампарију да учи ксилографију. И већ после двв године рада, другога марта год« . шшу- шта Вео град ТГодЗази у Будимлешту, затим у Бреславу и најзад у Берлин. Примљен, с почетка као неискусан дечак, Србин из Београда, он уекоро у Верлину израђује дрворезе који привлаче пажњу и чак дивљење.

динарки до хиљадарки у бившој Југославији, а после рата прерада старих и ове нове које су у последње време пуштене у промет. — Колико вам је потребно времена па да израдите једну новчаницу у дрворезу? — Па, отприлике, пола године и

ва још двојица. Али мој син Андреа Акдрејевић Кун, коме је сада 35 годипа ради у вигае боја исто као и ја. Вредан је и зна. А и овај мој најмлађи удук ваљда ме неће изневерити. — Ту показује на петогодишњег дечака који, док разговарамо, стално стоји поред њега ослоњен на сто, —

Лок г. Кун IIлтђује један лрвотез, његов најмлађи упук, петогџлишњи Милџуал. наслоњен па сто. са великим иптербсовањем прати №Д свога деде. (Снимак: А. Симчћ)

Ускоро су се отимали око љега за израду дрвореза за илустроване каталоге, па и научне кљиге, и то за веома ретку израду дрвореза у вишебојној штампи. — Радио сам годинама и годинама само један посао, каже г. Кун. Дубио сам дрво. Нагаут над плочом од шимширова дрвета урезивао сам лииије, хиљаде малих, ситних, под лупом једва видљивих линија, које су претстављале само једну нијансу. А тамнијих и светлијих нијанси на најобичнијем вдзтежу има доста... а на банвноти?! не питајте. — А када сте почели да радите дрворезе за наше новчанице? — Пре једанаеот година. До тада су се наше новчанице израђивале у Паризу, где су их радили мајстори Делош и Рита. Када сам чуо да ће се У будуће наше новчанице радити у домовини и да се намерава довеоти ксилограф из иностранства, отишао сам у Завод за израду новчанина и јавио се. Гледали су ме с неповер_ељем: Хм, С рбин? ! Нису ведо анг^ у меие, А ди-К5дсам израдио прву новчаницу били су потпуно задовољни. — А коју новчаницу? — Вила је то педесетодинарка са ликом покојног Крал>а Александра и заливом Воке Которске. А онда су дошле остале, све до данас. Од десет*

У остави (дрворсзи г. Кун)

Орање

више. Дуг је то посао и пипав. Све се ради ситним алаткама и простом руком стално гледајући кроз лупу, јер има лвнија и зареза који се уопште не могу видети простим оком. А да би и ти најфинији потези могли бити прецизни мора и дрво да буде специјално и то шимширово. нарочито турско-малоазиско шимширово дрво, а Ту иам г. Кун показује неке своје радове којима се занима код куће у слободним часовима: мртва природа, орање, портрети ... — ... овакви, грубл,и дрворези, раде се и на крушковом дрвету. — Да, да, наставља г. Кун, као за себе, 50 годпна непрестаног ра.да, осим у последње време, 50 година над дрвеним плочама. — А имате ли заменика кад једном престаиете да радите? — Незнам. У бившој Југославији пекада је било пет ксилографа али су радили само црно-бело. Данас су жи-

Мпого се занима за мој и очев рад и увек нешто црта... Ја ћу другога марта прославити 50 година <®ог рада и ко зна колико ћу још проживети, а ко ће ме наследити — нег/нам. * Г. Куна смо оставили да наставп један свој рад у крушковом дрвету. Оставили смо га занетог у уметност коју су јота пре Христа започели Јапанци и Кинези и коју су у XV и XVI веку популарисали у Вбропи немачви уметници Алберт Дирер и Хајнц Холбајн, чувенИ по религиозним мотивима у дрвету. у уметност која је великим делом слободном техником рада. прешла у груби дрворез и занемарида своја примарна начела. Алн г. Кун није од њих отступио. Он н данас оштрим погледом кроз лупу угезује Хиљаде малих, ситних, једва впдљивих линија и зареза који претстпвљају нежне преливе спојепе у сјшку .,, Пиља