Коло

10

СБА4ГОМ

„Ја сам те тврђаво, саградио, а ти ми одузимашживот!..."

расира упараЉених. Собар му је вевао очи. Џелат му је аа.дао први ударац секиром али је промашио. Други ударац заоекао је у раме, као и трећи задајући само тешке и мучне рапе. Глава је отсечена тек четвртим ударцем секире. У прво време тело

је било сахрањено на домаку самог Римског бунара. Многима су још дуго ввониле у ушима речи које је Доксат очајнички иетоворио пред својим логу <ЈЛ,ељем: — 0. тврђаво, ја сам те саградио, а ти ми сад одузимаш живот..

ало је Београђана који не анају »а »римски" бунар, ва који постоји веровање да је иокопан још у давним римским временима у горн>ем делу етаре београдске тврђаве. Овај бунар дубок јв 108 стопа и има 212 стеиеиица. 1хре кратког времена стручњаци су силазили у дубоки кратер и тамо цршили проучаваља. Утврђено је да је буиар озидан аустриском циглсм ■ да је у ствари завршен 1731 године. Бунар је имао да снабдева војску водом у случају дуге опсаде. Предан>е и веровање да бунар датира из рнмских времена постало је свакако на основу упоређења са неким сличннм грађевинама из тог доба. Легенда каже да се у дну бунара, на месту где се сада налази вода, појавл>ује с времена на време, један отвор кроз који се улази у један километарски дугачак. таман ходник. Овај жодник треба да везује испод Дунава београдску тврђаву за тврђаву у Земуиу. Али ако тај ходиик и посгоји вапело су у љему порушени еводови н пун је воде. Најчувенији турски нутник и путописац Евлија Челебија, син шефа Султанових златара, оставио је аа собом значајан рукотшс о историји Београдске тврђаве после доласка Евгенија Савојскот. Челебија КАже: „Београдска тврђава је прави драги камен, иун дивота. Она је утврђена. Бедеми су двоструки. На угловима ових градских бедема има укупно 116 кула са 5060 аубаца... Са најнижег утврђења не би могао добацити до унуграшњег града стрелу нн најјачи стрелац кад би свом снагом запео. У Горњем Граду има четири реда ниских и јажих бедема који су украшени са четири ма«ивне гвоздене капије а нсвнћене тврдим кулама. На капији Горнег Града диже се у небо једна великп куда на којој иа .ттази сат

(Онимци А. Симић) чији се звук звона чује на даљини од једног конака. То је „Сахат кула". На 8ападном делу Горњег Града једним путељком везало са Римским бунаром налази се пет уметнички изракелих и оловом покривених кула високих 40 метара. Лево од Римеког бунара дубоко усечено у камену налави се чудо по страхоти. тамница у којој је могло стати 3000 људи. И тамница личи на дубоки бунар. На љезино страшпо дно несрећни сужши спуштани су на коиолду. Већина ових об&ката. који су после модернизовани, извођени су на основу фортификационог плана инженера де БоФе и Морева које је довео 1'20 године Принц Александар од Виртемберга ваповеднив Београда. Касније из царског бечког двора био Је дат иалог генералу Вутгенау да прегледа све тврћаве, њихово уређење н отпориост против непријатељсчих навала. Тврди се да је он аа време свог "ављења у Београдској тврћави скре•ао у лине барону Доксату: да су чатгуд потрошени толики милиони. ' 1 иретио је да ће цару испричати

^љРОД „Санта Мариа" пловио је, као оно некада његов имењак који је понео Хмстофа Колумба преко шиЈкже пучине, дуж Португалске обале. Био је крцат нун мешовитим теретом н на себи је имао неколико путника. Већ други дан како опрезно плове смањемом брзином а густа, неирозирна копрена магле која их је стегла у свој љигави загрљај, ликако да се разбистри. Са обале су с времена на време донирали сигнали разних светионика који су опомиљали да тамо негде прете невидљиве хридшге и подморске отене. Налазили су се према светионику на Кап де Року. У томе су се сложили ови, и капетан, и први официр и морнари страже. Јасно су се чула два кратка звука у размаку од једне минуте. Истина да су били пригушени маглом, али ипак су се чули. Али брод је одмицао и авуци су се убрзо сасвим изгубили. Око пола сата доцније сви су опет чули један други сигнал. — Санта Хоа да Лампае, — рекао је први официр. — Чујете ли га? Три дугачка звука. — Још двадесет и- пет минута под овом брзином и мораћемо да заокренемо. — рекао је капеталг. Мрак се спуштао и море се узбуркало. Први официар је постао нервозан и рекао да треба да мирују на месту док се магла не разведри, али капетан се уонште није обазирао на његове речи. Он је напрезао уши да чује сигнал светионика. Ухватио га, али изгледало му да долази из погрешног правца. Тако је то у магли. Човек изгуби осећај оријентације. И капетан је аамишљено почео да шета по командном мосту. Чудна игра магле са сигналом није га много узнемиравала. После извесног времена викнуо је:— Правац полудесно. И тако је то ишло док одједном неко није заурлао: — Окрени лево! Окрени лево! Идемо право на хридине! Први офинир је улетео у крмареву кућицу. — Јесам ли вам рекао? Налетећемо на Санта Хоу. Био је у праву. Иако је брод ишао полако ипак су га таласи бацили толиком силином на хридине, да су људи попадали по палуби као муве. Тек што су се мало прибралн и подигли а први машиниста дојури на палубу. — Отворила се као кутија сардина: једва ако издржи неколико минута. Међутим преварио се у том свом црном пророчанству. Брод се одржао много дуже на површини јер је био насео на хридине. Морнари су ипак врло брао спустили чамце за епаса-

— За)боравио га! рикнуо је капетан. — Заборавио наше једино богатство, сву нашу наду !... Момци, латраг на брод! Узбуђени, људи сви поскакапте у једап од чамаца. Таласи су се пропињали, полевали их, али они су веслали као да нм је у питању сам живот.' Одмакли су од обале а море се још више узбуркало. Али када су угледали брод лакнуло им јер се на-

рибари посумњали да ее у њему крије неко заиста неизмерно благо. Стигли су кући. Истога дана, поподне, узели су сандуж вође момчади, не отварајући га уопшто после оног судбоносног догаћаја, н бацилн га просто у море. А, ево аашто, њихово Олаго је тог нстог дала престало да вреди, јет> — било јв вучење класне лутрије а ниједна од њихових срећана није иавукла чав ни улот!

свс. Тада је изненада дошла смрт генерала Вутгенау и шапутало се да је убнјен у сенцн Римеког бунара... Мада окривл>ен, барон Доксат напредује у војничкој каријери, као стручњак за утврђиваље градова. Године 1737 вавршио је фортификацију Ниша. Кад је изгледало да ће му се васлуге признати дошла је његова трагедија. После имеловања ва ваповедника Ниша опколили Су га у Нишу Турци гдс, је морао да се нреда. Отуда је са својим официрима упућен у Београд и вакључан у стару Београдску тврђаву коју је сам изградио. На мрачном дну затвора крај „Римског бунара" Доксат је размишљао о својој судбини. Пред постројеним гренадирим"а сломљена му је сабља као издајици и наречена смртна пресуда. Био је 20 март, 7 часова изјутра. На месту погубљења чежало га је 700 људи и 200 ки-

вање и свим силама за.пели да што даље одмакну од брода који се као рањена звер само покаткад заљуљао да још јаче седне на оштро камење. Када су оба чамца прилично одмакла палуба се већ сасвим налазила под морем. Људи у чамцима су се пребројали. Били су сви на окупу. А затим је дошло оно најтеже. Требало је веслати, запети да се срећно стигне на обалу, на чврсто тло. Фењери на прамцима чамаца дизали су се на таласима и нестајали у дубоким долинама. Ипак после једног сата жестоког всслања стигли су на обалу. Сви су одахнули. Лакнуло им, и тада су почели да ваде и срећују разле ствари и ситнице које су у журби »грабили н понели са собом, у чамце. Већина су имали толико времена да повесу овоје сандуке н коФере. Сада су их износили на обалу. Одједном један од морнара као да се лецнуо и пожурио у чамац. Мало доцније усплахирено се вратио. — А где је твој сандук, вођо? Сви су умукнули као скамењени. Вођа момчади почео је да муца н најзад извалио: да га је ваборавио у журби

лазио скоро у истом положају како су га оставили. Капетан је целим путем беснео док је вођа момчади по-! вуњено држао фењер на прамцу. Није мала ствар. Заборавио је сандук с благом... Онда је дошао онај најтежи део посла. Морнари су наизменично ронпли у просторије за момчад на прамцу јер се сандук налазио под постељом вође момчади. Једина светлост долазила је од фењера који је вођа момчади држао ла улазу у ходник просторије за момчад. Тек када је девети човек варонио под хладну воду, уснели су. Извукли су драгоцени сандук. Затим је попово дошло мучење — иут натраг. Али уморни нипшћи као да то нису ни осећали. Сандук — салдук је лежао ту, у чамцу, пред њиховим очима. Сви су били до кожс мокри пре него што су стигли на обалу јер се чамац превриуо и гобацио их на пол>е на жал. Али сандук је био спасел. Капетал се прилепио за њега и није га пуштао из шака. Отишли су до оближњег сеоцета, а оданде, неколико дана доцније када су се опоравили пошли су до желеаничке станице и возом кући. Сандук; су целим путем чувалп тако да су