Коло

11

<?л г©сш со^нтшев

Да ли додир са земљом, или испреплетане жице, тек ове зиме г. Софронтију пресео — телефон!... Вар да је престао да ради, па још које како, а овако, лепо га упропастио ... Секирао се таво г. Софронтије, док му није додијало 1|а својеручним указом прогласио телефон као апарат за увесељавање, место за секирацију. Договорио се сџ гоопа Пелом да не реагирају свађом, већ .— шалом... И тако било... Звони им телефон. Пришао г. Софронтије, подигао сдушалицу, кад с ДРУгог краја жице запитао један- женски глас: — Хало, је ли то бакалин? — Јесте! — слагао г. Софронтије. регаен да се више не ждере. — Јесте ли добили шећер? !. г- Јесмо! — А, по колико ћете давати? — По две киле и фртаљ од персоне! — Ију, је л' истина? — Исгица! , — Фино! А, кад могу да дођем? — .Можете одмах... Шта је било тамо код бакалина о томе да и не говоримо... Мало после опет зазвонио телефон: — Хало, слушај, Рако. Нашао сам бутер' — Е ! — Ајш по триста двадесет килб 1 ' — Ух, мајковићу, па то је мало 'много 1 — КолПко да ти узмем? • ' — Пц ЈеДНо пет-шест кила 1 ; — Добро, само нећу* имати толико тгри себи пара ... • • • Не. ма|мг, узајми негде па ћу ти ја дати... Таман се одморила слушалица пет мицута кад опет зазвони: г — Хало, Мицко ... Шта радиш, мачкице моја? На .телефо-ну, с ове стране, била гос.гга Пела. У треиутку није се стгашла па, питала: -т- Која мачкица? — Ха.јд' море, Мицко, шта се млатиш. Ти си то. Познајем ти глас... — Ја сам! — снашла се госпа Пела.

— 8ашто ми не пошаљеш оно? — Ју! — згранула се госпа Педа., и опет погрешила! — Које оно? — Па твој прамичак косе ... Знаш што еи ми прекјуче обећала... — А-а-а-а! Добро, послаћу ти ... Телефон, као заинат опет звони. — Хало! — Хало! — Је ли> то комесаријат за цене? — Јесте! — Молим вас мени је малочас наплатио бажалин за паклицу ВИМ прашка дванаест динара! Сме ли то да буде? — Не сме! — Па шта да радим? — Немојте да платите! — Добро, а мени треба ВИМ?! .— Па кад вам треба ■> ви платите... — Како? — Тако лепо! — Па. добро а шта ви онда радите? — Ништа, хвала Вогу... Дббро смо! Звони телефон само што се не распадне од звоњења: — Хало,, Пентрала за огрев! Г. СоФронтије узео слупталицу, и шеретски му се смешка брк: — Овде Пентрала' за огрев! — Јесте лИ добили дрва? — Јесмо! — Та није могуће!?!? — Могуће. брате... Зашто не би..? — Па, лепо, могу ли и Ја да добијем... Немам ни парчета. — Можете! — А шта треба да поднесем? — Поднесите још једно две зиме овако... И шегачио се тако гос'п СоФронтије с телефонским погрешним везама, а у томе му помагала и гоопа Пела,'ко,1а се еточетка жива појела, па се после шитникла на ово увесељавање. Допало јоЗ се то тераље шеге,- ичисто јој криво било кадгод би је неко стварно позвао, баш и>у лично. . И ко. зна колитс .0 би дана, а нгфочито вечери проводили они тако у завитлавању света, да се није дородило нептто пепредвиђено ... А, то непредвиђецо, не би се боље наместнло и да је бнлр предвиђено. Зазвоиио телефон. Г. Софронтије био у канцеларији те госна Пела узела слушалицу. И таман да се јави, кад чу лепо глас свог мужа: — Хало, Марице... Слушај, пиле моје... Где си ти? Госпа Пела се забезеквула. Прво и прво, ннкад јој г. Софронтије није ре-

Певачки концерт на Коларчевој задужбини

О лева на леспо: Стапоје Јанковић, Идуће недеље, у четвртак 12 о. м. приређују на Коларчевој задужбини свој заједничкн концерт Владета Поповић, лирски тенор, Станоје Јанковић, баритон и Жарко Цвејић, бас. Концерт почиње у пет часова поподне и испуњен је нашим, француоким, италијанским, немачким и другтгм класичнии мелодијама и песмама, као и дуетима и терцетима. Ова нриредба није иитсресантиа

Владета Поповић и Жарко ЦвејиН ^Онишшс: 0. Грдијан) само по своме програму, већ још много вигае по томе гато је дају три млада певача за које се слободно може рећи да с чашћу носе данас сав, репертоар. Они су отнрилике заједно и почели своју каријеру, па и данас Још иду заједно напред. Три добра друга које у том другарству Не омета п'л бна чисто колегијална суревњивост, у то можемо бити сигурни, јер еу три разна фаха.

■ж-^п

као да је пиле. И таман да му режне да се не млати, кад у слушалици зацв4жута пилетов глас: — Јао, Софрика, срце моје! Ти си то ... Изввни, срце, имала сам толико посла... Госпа Пели оиђе електрика до пета, и врати се у подгрлац, кад опет чу глас свог Софронтија! — Па, добро, Мздтце, орам те би.#о. Та>ко ти мислиш на мене ... Да знаш да ћу за казну да те угризем... — Шта? Гбопа Пела не могаде иого диму (као трећи говбрвик). — Јав, матора варалице ... Шта да јој угризеш . с * Н>у гризеш, а медтб?.,. Што мене не гризеш; да Вог да ти се упти саме одгризле и језик... Чекај док ми дођеш кући ... — Ало... Хало..." Ко је... Ко се Дч) меша... Кврррр-квр-р! — Ја се мешам, и умесићу те чекај док само дођеш... — Квр-р-р-р... — Хало! — Хало! — Ала те појела, да Вог да... — Ало, море... Ало, Марице! * — Јао, Софрика, ово се, изгледа, : твоја жена умешала ..

јјУј еки млади теолог молцо је Фридриха Великог за; једну парохију Краљ му одговори: „Сутра, у недељу, одржаћете пробну прОповед у цркви. Текст за њу наћићете на проноведаоници ,у затвореном омоту", Млади свештеник, сутрадап. иун очекивања доће у цркву, ћопе се на цроповедаоницу и доиста наће тамо обећани омот. Али се буквално запањи када у њему нађе само празан лцсј : хартије. Мрћутим • он није иусгио да га изненађење захватд. Сасвим приребно почео је своју проповед .речима: „Овде нема ништа, тамо нема ништа! Из ничега је и Вог створио свет!... И узе да говори о створењу света. Та присебност се краљу толико допала да му је дао тражену парохију. ... Врло често дође сваки човек у положај, у којем му је једина жеља да остане присебан. Али је врло много оних који у одлучујућем тренутку губе главу; свака неочекивана реч у стању је да их потпуно збуни. Може ли се „присуство духа" вежбом стећи? Може ли се бар покушати да се наћу разлози због којих се губи „присуство духа", док други у истој нрилици потпуно владају собом ... Да узмемо један свакодневни пример. Марија се враћа кући после вишечасовног отсуства. На свој ужас затиче кујну у којој све плива у води. Славина на чесми је прсла и вода још увек шиба пуном снагом. Марија не зна шта да предузме, Почиње избезумљено да виче али нико се не одзива, нити се појављује случајни спасилад Сасвим другачије реагира на исту ствар њена пријатељипа Катииа. Ни она нема никог у близини ко би могао притећи у помоћ. Она засТаје за тренутак нема од запрепашћења. али не виче у помоћ. Тренутак-два стоји непомично И за тих неколико тренутака прибира опа хладнокрвпост и на ум јој пада једино правилно решење:... треба затворити главни водоводни точак. Две су ствари, дакле, потребне, да би човек могао да остане присебан. Схватити ситуацију на први поглед и оамах прећи на дело. А. за то је потребно владати собом, тако да се као што смо на горњем нримеру видели — одмах нађе једно целисходно решење. Тиме сте у тренутку омогућили мозгу да зацази право стаље ствари Јер само рнај који је у стаљу и у тренутку. опас-пост.и. изненађења илц тоцр, сличпо да себе лписили ца трецутак мира, способан је да брзо

— А-а-а?! Шта! Каква жена, језик прегризла... Неколико дана доцније стигао јв л Софронтију рачун из централе — да плати телефон за прследње тромесечје. Истога дана телефонирали му из централе: — Господине, треба да платите још данас рачун. Последњи је дан, цначе ћемо да вам ископчамо телефон... — Ништа не плаћам, јер да сте ми ископчали телефон не бих ја данас носио копче на глави, од опе моје, због вашег телефона... Као бајаги сметао неки додир са земљом... Госпа Пела чула тај разговор ■ добацила: — Ђути ту... Какав додир са земљом... Додир о Марицом! * Г. Софронтијев тепефоп опет ј >ади Нема додира са аемљом. Г. СоФрОнтије нема више додира с Марицом, после онога кад га је госпа Пела додирнула... оклагијом... М. ДИМ.

и поступц. Други фактор, хитрина војом треба да ,се та реакција одигра, цгра исто тако вазкну улогу. али иикако, како би се моглр помисдити, важнију. Главни је услов дагиге, умети снаћи се. Тада присебност неће подбацити. Постоји једна наука, мнемотехника која је себи ставила у задатак, да си стематски вежба памћење. Свака ми сао која мирује у нашем мозгу, по везана је једном одређеном .груном сличднх иретстава. Када неко например каже „Т& ствар ми се ДаН' и ноћ мота по глави" он сасвим аутоматски додаје оно „и ноћ" јер је та претстава већ постала нераздвојан појам у њему. Тако једна мисао повлачи у нама читав једаи одрећени низ мисли увек за собом. То се мало бољим повлачењем у себе лако може запазити. Када човек природиу повезаност мисли вежбом све више развије, долази најзад дотле да при даном поВоду мисли већ морају да реагирају И уколико више мисли вежбом успемо да повежемо уз један појам, утолико је то дабогме боље... Јер таквим васпитаваљем стварамо могућност нашем памћењу да иезависно од сваких осећајних повода — испита, опасности, изненаћења — ради неометано и слободно. „Васпитавање у прибраности" мото је за једну нарочиту врсту телесних и духовних вежби за „Џиу-Цицу. Маколико вам то на први поглед изгледало невероватно. тај начин самоодбране — што је уствари Џиу-Џицу — ослања "е у првом реду на тренутно схватање ситуације и на муљевиту способност за реакцију. У тоЈ врсти борбе није одлучујућа снага, чак није то ни храброст. но само хитрина и бистрина мисли. којим сте у стању да прозрете опасност и да се одговарајућим начином браните. Ова врста спортских дисциплина свакако је замишљена као нека врста тренинга који треба да послужи развијању духа поред развијаља тела, а не као остали спортови само тела. Само присебан човек ,је потпуно способан да влада својом способношћу делатности. и самим тим у стању је да поступа правилно и онда када би други спречен страхом или изненаћењем. подбацио. Сасвим је свеједно који ће метод неко одабрати да би се извежбао у присебности. Важно је да се труди. да увек и на сваком месту сачува хладнокрвност и оштроумност и оотане господар ситуапије.