Коло

На је госпа Ленка добила глаани вгодитак класне лутрије мање би се обрадовала него кад је ономад прочитала у новинама наредбу Управе града о вабрани корза !... Њвј лично корзо не би ништа смеТао да је редимо, удата 8а иеког тихог и повученог човека, који би знао само 8а кућу и канцеларију. Али овако, њен Гаја, иако већ прилично у годинама. волео је некако да прави хружни пут. нарочито предвече. кад се враћа И8 канцеларије. Тај његов кружни пут увек је водио преко кор8а . Волео господин Гаја да обиђе кор»о више него не анам шта. То га подмлаћивало, а, богами, понекад би чак ваборавио да је био војни обвезник још у балканским ратовима, и као навијен. пратио би оне беспослене дамине с корза.. Пратио би их до изнемоглости, и готово увек враћао се кући сав балдисао, уз очигледну лаж: — В, Лено летто ме уби овај прековремени рад . Тај прековремени рад палио некоЈгако последњих годииа код госпа Лене Палио све док једнога дана није носумњала па отншла пред канпеларију и чекала А. народ лепо каже: „Ко чека тај и дочека". и она дочехала. Видела из неке мрачне капије свог Гају како изишао још у пет са*ги поподне из канпеларије. и како се право упутио па корзо. Ту јој се изГубио у оној гужви шетача. из вида и морала да се врати кући. Дватрн сата доппије дошао је и г. Гаја. и. паравно. опет узео да се извнњава Прековремеиим радом.. — А. где си то. као радио прековрем.ено? — питала госпа Лена,... — Како. где? Па у канпеларији . .. — У КО.10.1?

— У мојој! Уосталом, шта ме испитујеш као да не анаш! — Па зато те баш и питам што внам! — В, па кад внаш, опда.... — Чек'. чек' полажо. Знам. Само не внам откад ти се преселила канпеларија у Кнез Михајлову улицу ... ? Г. Гаја се аграпуо. Осетио да га упецала госпа Лена, али се брзо снашао и објаснио: — А, то је друга ствар... То сам ишао на увиђај! — Какав увиђај. И куд баш да потрефиш увиђај на корзу? — Ама, чекај, молимте. Кад нешто не разумеш ти питај... Ишао сам, дабогме, на увиђај... Знаш да рздим у одељењу за социјално старање... — Знам! (Госпа Лена је знала то. истина, али није знала шта му оно значи „социјално старање") — Е, па кад знаш и то онда ме остави на миру... Таква ми је служба. Ти ако си љубоморна што се нисп удала 8а неку другу професију! И прошло то... После рата госпа Лена опет приметила да се њен Гаја поново почео социјално да стара по корзу, и поново га узела на испит: — Ама како то да опет баш тебе одреде за то социјално старање? — Откуд ја знам! — Не знаш, као санћим! — Не зиам... И, по други пут госпа Лена прешла преко тога. решена, међутим, да сама лови свог г. Гају... Тако решена направила заседу, у коју г. Гаја. не слутећи ништа, упаде још прве вечери... Спазила га лепо како се шетка по корзу. И да је само го, још Боже помози, некако, него га својеручно чула кад је неким девојчићима добацивао:

— Пиленце... Мезимице... Мачкице... По себи се разуме да су сви ти пилићи, и све те мачкице и мезимице присуствовале једној сцени, која ее тешко да описати... Наставак те сцене, наравно, био је код куће. Госпа Лена је сиктала: — Говори .. Брапи се! — Ама од чега?

На ттв и тт д нок-аута

^Цавршни ударац у боксу одлучује битку. Али задати одлучујући ударац је најтежа ствар у рингу. За то је потребно изванредно присуство духа, веома осетљив рефлекс и брзо доношење одлуке. Ове особине стичу обично искусни боксери, који имају 8а собом дуги низ тешких борби. Почетници, ма колико били талентовапи, у одлучним тренутцима губе нрисуство духа и пропуштају да искористе најповољнију шаису у току целе борбе Меч између Вогдановића и Марковића трајао је десет рунди, а могао је да се ваврши раније, нрвипут у четвртој, а други пут у осмој рунди. Један страшан директ бацио је Марковића на конопце, Затетурао се и поклецнуо, да ватим потражи спас у углу ринга. Вогдановић је налетео силовито, сувише бурно да би му ударцн били прецизни. Марковић му је пао у „загрљај" и у „хлинчу" тресао својом мамурном главом. Драгоцене секунде су пролазиле. Звук гонга ускратио је младоме боксеру сјајну победу Нешто доцније. у осмој рунди. кра Так кроше у браду замутио је поглед Богдановићу. Један аперкат, оштар и прецизан. изазвао је хиљаде ввезда пред његовим замагљеним очима. У скоро је дознао како се осећа. Био у } „Логи" и то прописно. Тетурао се по рингу као да је трештен пијан. — Леви кроше, леви кроше !.. већ Промуклим гласом виче секундант из ван ринга. Али леви кроше је изостао. Марко вић је видео да му се противнтгк Једва држи на ногама, внао је да Је потребно вадати само Још један ударап па да се меч заврши, али није внао како да поступи у одлучном моменту Оклевао Је, обилазио око Богдановића. смишљао је план. и у том су пропт.тн драгопене секунде. Карлу КулиЈатиу био Је довољан један минут одмора да вештим рукама поврати свог пулена и оепособи га ва даљу борбу.

Марковић и Богдановић су још веома млади. обојица су на почетку сво, је боксерске каријере. И једал и други имали су победу у рукама и то победу каква ое само пожелети може нок-аутом! Али су исто тажо обојица били на ивици нок-аута! ВОРВА ТРБНЕРА Марковнћ је пре меча захтевао да му секундира Аца Живановић, али, Кулијати то није дозволио. Умешао се, међутим, жири и Живановићу је омогућето да даје савете своме ученику. Док су се Богдановић и Марковић борили на рингу изван конопаца, водила се једна још жешћа и огорченија борба, борба између два боксерска менаџера и тренера. Кулијати и Живановић борили су се жучним покретима, Читавом бујицом речи и изразитом мимиком лица. Мало Је требало да укрсте и песнице. Пошто су обојица дуго боксовали и имају дугу ранг листу мечева по нај-

већим ринговима у Европи, овај меч свакако би претстављао највећу атрак цију приредбе. Срећом ова атракција је изостала. ВАЖНЕ СИТНИЦЕ Снгнице често пута играју веома важну улогу у једиој боксерској барби. По некад њихова улога је и одлучујућа по исход меча. У једпом момеиту Богдаповић је пласврао прецизан дкрект, а затнм Је намеравао да онажним удафцем заврши барбу. Подитао је ружу, уносећи у овај пожрет сву своју снагу. Гледалцима је дах застао у грљу од узбуђења. Нок-аут Је лебдео у ваздуху. И у том толико узбудљивом тренутку Богдановић се неочекивано оклизнуо. Изгубио Је равнотежу и затетурао се. Опружена рука напрашила је лук по ваздуху и чврсто стегнута песница пролетела је неколико сантиметара испред браде збуње (но(Г Марковићг.. Да се Богдановић није оклизнуо у одлучном момелту његова пвсница зарила би се свом жестином у лице противника и велико Је питање да ли би Марковић могео да издржи овај ударац. Л> В

Мирковић « БогдановиН са тренерол Кулишизем.

дишић)

— Од онога! Је ли го твоје социјално старање? А! — То је! — И спада ти у дужност да тепаш оним шиидивилама мачкице, пиле и мезимице, је ли?! ?! — Спада, брате! Спада... Моја је дужност, видиш, да изиђем на корзо и да кад треба добацујем, да видим како та младеж реагира,.,. — Аха! Па? Па кад реагира? — Онда ништа ... Реагирам и ја.., — И ти? — Тојест, ја овако реагирам... Поднесем извештај о моралу и после то иде даље... — Море коме ти то? Мене ли нађе! Немој ја да реагирам па ти неће паоти напамет да мрднеш из куће...

Три четири месеца г. Гаја фактичтси није изшпао на корзо. Очигледно био се унлашио да госпа Лена истински не реагвра... Међутим, кад је сад своро отоплило он опет пошао у „социјално стаЈрање"... Лешо му душица тражила ону младеж с корза и није могао дуже да издржи, него опет заузео место на ћошку ворва... Исгина долазио је раније кући, да не падне у очи, али гоопа Лена ухватила му траг... И таман му сцремила трећу и последњу замку, кад искрсну ова наредба Управе града да је корво забрањен... У подне дошао г. Гаја на ручак. Руча«, дремнуо а онда пошао у канцеларију. Госпа Лена га испратила до врата, по обичају, и усшут му утрапила онај исечак из новина (Паред&у о забрани корза). И рекла му: — Па, немој да се трудиш довече... Нема више... — Шта нема? — Оно твоје социјалио стараље! Растурила га полиција! — Које старање? — Па твој корзо . . И да знаш због гаквих као што си ти и оне твоје мачкице мезимице и мечкице које и сад нађу времена да „корзирају" мопале су власти и да издају такие наредбе... Го предвече г. Гаја отшуњао се до корза, колико да провери ствар ... И вратио се кући. ПокаЈнички. .. Нарално, ннје признао да Је ишао до корза. После вечере госпа Лена му рекла: — Чик сад врдни!... Сад кад би хтео да изиђеш, можеш, али само самном... М. ДИМ.