Коло

иЧовек кот ведри и облачи" — г. Силајџић. (Овшмаж: а. Оимић)

С^3<ц ОМ0УШ

стоји посед кдавира. Пошто су у бриљаитнои дијалогу дошли до сазнааа да су створени једно за друго. јунак каже: — Хоћете ли да ми свирате Шопена? !— Волите Шопена? »— Необично ... В. онда ћу вам свирати ... И јунакиња спусти прсте на дирке. У том истом часу направи се уабуна у позоришту : са снене. уместо божанствене Шопенове музике. почео је страховито да грокће митраљез Скоји такоће треба да се чује у овом комаду. али тек при крају чина'). Публика се унезверено агледала. Неки поплашени поскакали и са својих сешшта Завеса се спустила ... Управник излети из своје ложе и улети у ложу директора драме. Лиректор драме ва час се створи на поворнипи вичући: «Где је редитељ. где је редитељ 1.. .* Или увмимо други комад. Шума. Љубавници су 8алутали. -Јупакиња каже: .Вече се снугата. Отрашно се нааблачило. Киша само што није нала".

његова је дужност помагање редитељу. па се у Европи и вове помоћпнк редитеља. У нашем позооишту ми. додуше. нисмо ва 80 годипа имали квалиФикованог сценаристу. Обично су се сценаристи рекрутовали мећу глумпима који ниоу успели да се афирмирају што не вначи да и из тог круга људи нисмо уснели да добијемо оно што је позоришту најпотребније сигурног спенаристу. Некада су код нас спенаристи били само ва то у поворигату. да иду у кафану или у гардеробу да 8ову глумне. Данас већ спенаристи су код нас у правом смислу они људи који .ведре и облаче" на позорнипи Један спенариста мора да има све могуће компоненте глумачког израза мора бити добар педагог. може да игра сваку улогу Си често му се дешава да .ускаче". јер он једини вна пео комад напамет — .само што Кориолана нисам играо". каже један од најстаријих наших спенариста); то је човек ва кога су сви глумпи добри. који не позлаје интригу . једини човек у позоришту ко-

У том тренутку позорницу обасјају весели араци јутарњег сунца и петао вакукуриче иза кулиса! В. молим вас лепо. ко сад ведри и облачи у позоришту? Деде. погодите. Чик! Ви читате на позоришним листама име писца који је комад написао. редитеља који је комад режирао, спенографа којн је насликао декор и глумаца који играју поједине улоге у комаду. Е. па изволнте тражите мећу њима господина који је крив што је уместо звука пијана са позорнице одјекнула пуцњава или што је уместо постепеног вамрачивања спене. у другом случају. грануло сунпе и петао закукурикао. Иаћите међу тим штампаним именима. која уживају ваше велике симпатије и која односе похвале критике. наћите човека који ведри и облачи. Узалуд ћете га тражити. Али с нашом помоћи доћићете пре до њега — до спенаристе. Тако се он код нао вове. премда је у пелом свету тај господин чак и позоришној публипи познат исто тако као и редитељ. јер

ји није суревн.ив: спенартгста — то је есенпија колективног рада у позо»ишту. Спенариста мора да има на једној Претстави све .жице" у својим рукама. Он се стара да глумац буде на време на спеии (због психолошког штимунга глумци се не задржавају иза кулиса, већ седе комотно у гаддероби. очекујући сигнал сценаристе да доћу на позорнпцу одакле их овај у прави тренутак шаље на сцену). да му је маска у реду. костим: ватим акустичке радње (оркестар хор. клавир. грамоФон. радио. грмљавина. певање птииа. олуја). све се то у одрећени час на знак спенаристе мора да чује. Онда светлосни ефекти (муње. залазак и излазак сунца. месечина). Па мора да води рачуна и о реквизитима (да ли је писмо предато у руке глумцу који има да га изнесе на

ецену, да ли Је књига о којој се говори у комаду постављепа на одговач рајуће место). Да би св"то постигао,спенарист мора да зна комад напамет. И сад замислите извоћење једног Шевспировог дела у коме учествује 60 личности а да не говоримо о акустичким радњама и о игри светлости:. За сваку личност и за сваку радњу. које изостане на сцени крнв је спенариста. — Пео Шекспиров репертоар ја волим напамет — каже један наш спенариста. — Друкчије не бих успео да стигнем. Сценариста мора да буде као добар диригент који зна партитуру напамет. Људи који ведре и облаче на поаорнипи нашег Народног позоришта суз г. г. Јован Силајпић (још од 1928), .Лала" Ранисављевић и Крста Шпадијер. ХЈ есто сам их слушао. Скоро сваке вечери, када је небо било засуто безбројним малим светиљкама и када је двеће мамило својим опојним мирисом. Слушао сам у тишини њихов разговор. Лежао сам на тераси и трудио се да понешто разумем... Понекад би ме било срамота због овог прислушкивања, али ипак нисам могао да одолим искушењу. И онда бих опет излазио ,.на терасу. Осећао сам скоро" потребу да сваке вечери чујем тај разговор — виолине и клавира. Моја кућица коју сам паследио од оца залесила се некако баш у средини. Окружена великом лепом баштом она је за мене значила прави одмор после напориог рада у великом граду. Нисам се трудио да упознам своје суседе. Хтео сам да избегнем посете и друге друштвене обавезе... За кућу се бринула само једна стара жена и њу сам једино позпавао. Она је без много брбљања и радозпалих питања, шала шта ми је потребно и Ја сам јој био доиста захвалан због тога. Једне вечери лешкарио сам опет на тераси. Био сам се сав предао чарима топле летње ноћи. очекујући прве ввуке виолине, која Зе обично запоЧињала тихом и тужном мелодијом. Дотада ме нису ванимали људи, већ само музика, али, у том тренутку. осетих иеку неодОљиву жељу да чујем нешто ближе о њима. Знао сам. а то сам и инстинкгивно осећао, да ови чежњиви разговори — преко жина и дирки — потичу од љубавника. Стара жена баш је наишла ... — Да ли сам вам још потребна? упитала је?

— Е. мој добри господнне! Тужна је њихова судбина. Познајем их још »кад су били мали и срце ме заболк кад их чујем. Несрећа је њихоџа дочела када је њен отац попш5'о. Да спасе презадужену кућу, мајка се преудала за старог човека. готово глут : вог али врло богатог. Није миого протекло а он је својим новнем почео да тиранише целу кућу. Мајка Је убвзо умрла оставл>ајући ћерчицу од 12 година на милост и немилост овоме гру(".ом човеку. Једица радост детета било је неколико часака џгпе са суседовим сицом. Међутим. стари је једног дана и то забраиио. а нешто доцније отпустио сву послугу, само да не би и11ао никакве везе са светом. Дечак је нонекад прескакао ограду и крншом долазио у њену башту. али га једног дана већ оглувели стараи приметио. .Онда је ставиО жину на ограду а решетке на прозоре. Пријатељство деце развило се годипама у љубав. и они су нашли начина да саопште свОје мисли и жеље јелно другом и поред свих препрека, које су их делиле ... Старипа је прекинула своју тужну причу. Крајичком прегаче обвисала је сузе и црошапутала: — Ова је срећа што је старап глув па их не чује. иначе би им и то забранио ! Уплакана и тужна отишла је у ноћ... Остадох сам још дуго слушајући шапат љубавника. Звупи виолине су још чежњиво треперили а клавир је јецајући одговарао. Мелодија за мелодијом уздизале се у звездано небо.

— Не, Марија! одговорих, али. ако. иисте уморни седите овде и нричајте ми што знате о њима. Статпгна остаде стојећи.' уздахну и узбућеним гласом отпоче:

Над с« то каже обично се мисли на управника позоришта. јер ои је 7 стању да ангажује сваког глумца. да раскине уговор са сваком мумипом, да стави на репертоар сваки комад, да скшге с репертоара оно што му се не свића... Једном речи. (го је најмоћнији човек у једном поворишту. После њега у једном великом театру долазе тек: директор драме директор опере. шеФ балета. Они ведре и облаче тек после управника. Односно сваки њихов .сунчани зрак" или .облак" шора да одобри управиик. Па аатим долазе редитељи. ди»игенти. глумпи велики. па мали ... И онда стави се. репимо. на репер*оар један сјајан драмски комад са пуно психолошких ваплета и са мно(гим звучним и светлосним ефектима. Па доће и дуго очекивана премијера. Управник и директор драме у својим су ложама. Редитељ на своме месту. Публика исцунила кућу до последњег места и везала очи за позорпипу. А на позорници. велика љубавна спена. 'Јунакиња седи ва клавиром. Јунак

причајући о њиховим патња.ма, њиховој безгрешној љубави. о страдаљима два млада живота и можда... о падама у срећнију судбиду и ведрије дане...