Коло

тет €шшшт

Грешни г. Ставра... ! Још три дана пре Врбице. његова госпа Цана обесила му авонце !... Првипут откад су у браку, а у браку су тачно тридесет и девет година (нера.чунајући ратне године у дупле). Некада се он обично. из милоште, бринуо да о Врбици набави мало звонце и да га, донесе својој лешној половипи, која се, додуше, љутила због тога и чак, га црекоревала: „Боже, матори, шта ти пада на памет" — алл га кришом, кад г. Ставра оде у канцеларију, ипак качила на зихернадлу. о свој шлафрок (боја шебој) и звонила по кући... Леце нису имали. То им, мећутим, није изгледа иарочито сметало, тим више шта је г. Ставра био право правцнјато маторо дете ... Уствари, он је био сушта противност госпа Цанина, која је била хладна, строга. понекад чак и претерано „секантна", док је он имао_ темпераменат оличења мазе па према томе и ћуд размаженог детета. Истина г. Ставра је у том свом мажењу понекад и претеривао. јер би му се десило да се тако мази и изван госпа Цаниие надлежности. због чега је често долазило до чуда и покора у њиховој брачној заједници... * Сад недавно опет је тако залутао изван надлежности, и госпа Цана. која је имала невероватно детективске способности. ухватила га... После великог лома г. Ставра је морао да клечи, и пошто је отклечио порцију, госпа Цана је „аферу предала забораву"... Тако је бар мислио г. Ставра. Алн тако није мислила госпа Цана ... Због тога се г. Ставра и запрепастио кад му. ономад. у кујни, тек што је дошао из канцеларије. госпа Цана натакнула звонце око врата ... Одистинско звонне ... Он, грешник, није смео ништа да пита, јер док му је стављала звонце. нимало нежно (као да му стављала јарам) рекла је: — Е, сад ћу ја тебе да удесим за Врбицу!... А ти си хтео мене... Је ли... ? — Ама, нисам ... — Ћут'! И ово звонце несмеш ла скидаш домегод не проће Врбица ... — Ти ниои при себи. жено... Куд ћу овако матор са звонцетом кроз варош... Па шта ће да ми кажу они у каннеларији ... — Ни речи! Има да га носиш и квит... Кад ниси био матор да у тим годинама правиш авантуре. онда ниси матор ни да носиш звонце. — Ама. какве авантуре.,. Ако мислиш то. на оно што је било. па то је случајност једна... — Случајност или не случајност. али тек има да носиш звонце. и жалим случај ... Има да види цео свет да сам те удесила за Врбицу ... — Цано. не мислиш ваљда озбиљно? — Најозбиљније ти кажем. и немој ћаво да те однесе да покушаш да скинеш звонце. А да га не би скинуо ја ћу ову пантљику на којој звонце виси да ти ушијем за кошуљу. .. Ропски покорно ћутао је грепгни г. Ставра док му је госпа Цана ушивала плаву пантљичицу за оковратник кошуље ... А, кад је било готово рекла му: — Тако, а сад хајд* у канцеларију... Ја ћу својеручно да те отпратим до каннеларије... * Ла сте само видели несрећног г. Ставру. Лепо му било дошло да пропадне у земљу. Онако кржљав сав се изобличио и чисто смањио поред крупне супруге. и чим направи корак звонце зазвопи... Свет га гледао забезекиуто а после се смејао.-.. Нека деца му чак довикиула!

— Уа-а-а! Пази чилета воде на Врбибицу! ... Уа! У зло доба, кад су већ били близу канцеларије, г. Ставра се сетио свог шалчета. И непримегно, намакнуо га руком тако да бар покрије звонце... Кад је ушао у канцеларију (до које га госпа Цана допратила) г. Ставра се једва кретао. Само да не зазвони цришивено звонце. На несрећу позвао га одмах начелник. Г. Ставра привио онај свој шал да се звонце не види и ушао. Поклонио се више из кука. да звонце не зазвони испод шалчета, и рекао: — Изволите господине начелниче... Начелник диже главу. погледа га некако чудно. и рече му: — Шта је то госн Ставро? Да вас не боли гуша кад носите то шалче и у канцеларији... ? — Па. овај, болуцка ме помало ... Мора да ми је крајник озеб'о ... — Е. па онда вам не ваља посао...

Овде у канпеларији је прилично топло, а напољу је хладно, и кад изићете озепшћете још више. Него, скините ви то шалче. па кад будете изишли. онда га добро умотајте ... — Знате господине начелниче. ја сам мислио да је боље овако... Да држи сталну температуру! — узврдао се г. Ставра... — Којешта. какву сталну температуру. Скините ви то одмах! Знам ја то како треба, и ја сам патио од крајника... И г. начелник устаде. приће г. Отаври и лепо му руком одмота шалче и скиде га ... Црни г. Ставра, укипио се као споменик на Калемегдану и сав црвен у лицу од бруке и срамоте, погледа испод ока забезекнуто липе г. начелниково. који се запрепасти кад угледа звонце. које чак и зазвоии. кад је извукао шалче... — Шта је то г. Ставро?

«■ 3-8-5ШШМ Ж~ ШШ ' • Отавра. — Звонпе! Видим да је то. него ог* куд вама и још пришивено за око« вратншс... Да нећете и ви на Врби* пу ? А?! — и г. начелник удари у. грохотан смех... Г. Ставра се још више збуни. поклони се. звонце зазвони и излете иа начелникове канцеларнје, и не мислвћи да је шалче остало у начелнико* вој руци... У ходнику се заори смех... закико* таше се и одаџије. служитељи и пу< блика... У г. Огавриној канцеларији настадв прави урнебес. Тамо их је радило девет чиновника, а мећу њима и неколпко дамица-чиповнипа. Настаде једна смејурија, задиркивање... Неки чав устадоше и почеше да дрмусају оно звонце да би само звонило...

С подигнутом јаком на капуту г, Ставра се тога дана пре времена вратио из канпеларије... Ђутао је као заливен... А увече, седео је до неко доба за столом и нешто писао ... Сутрадан отишао је такорећи на прстима у канцеларију. без звонцета. На његовом столу, кад је устала. нашла је госпа Цана недовршен акт? „Сходно вашем нарећењу част ми је. господине начелниче, поднети вам ово своје изјашњење новодом оног звонпета .. То звонце које сам имао на себи поменутог дана и на службеној дужности није никако било знак неке неозбиљности. већ сам тиме хтео јавно да манифестујем или да протествујем против разних иентрала. Хтео сам, такорећи, да јавно покажем да су нас Дирис . Централа за огрев, па Централа за кожу, па Управа монопола. па Црна берза и тако даље. удесили за Врбицу ... И. пошто је то ризично јавно рећи то сам се усудио да на овај начин прикажем оно што осећам, односно да се осећам ..Удешен за Врбицу" ... Извештавајући вас о предњем, господине начелниче, молим вас"... и тако даље... * Госпа Цана је била задовољна. Просто је ликовала. свесна да је она била та нентрала која га је улесила за Врбицу... М. Дим

^МСТОР И С К Е , Л лруге д некдоте?

КОГА СЕ ТИЧЕ? Супруга неког официра тужила се Фридриху Великом: — Ваше Велнчанство. мој муж мв

влоставља.

— То ме се нипгга ие тиче. — Али он грди и Ваше Величанство. — То се Вас ништа не тиче. ПРЕТСЕДНИК ФАЛИЕР И БРОЈ 7 Бивши претседиик Француске републике Фалиер има много у своме животу да захвали броју 7. Седам пута је Фалиер био изабран било у скупштини, било у сенату за претседника. Седам пута је био министар. Као претседник сената остао је на томе положају седам година. Као претседник републике такође јв остао седам година, као што предвиђа француски устав. НАЈЛЕПШЕ ПИСМО У неком друштву говорило се о писмима. а стари војвода де Броји. рекао је ово: — МећУ многобројним писмима које сам у свом животу примио највећу радост ми је причинило једно. које је садржавало свега две речи. које је написала нека врло лепа жена. — Које су те две речи? упита неко. — „У петад". одговори са уздахом Броји.

НАЈБОЉЕ Неком младом племићу. који се и сувише често хвалио сво.шм претпнма. немачки песник Лилијенкорн при метио је: — Потсећате ме на кромпир. млади пршатељу. — Како то? упита овај изиенаћено. — Па и код њега се све оно што је најбоље. налази у земљи. ДВЕ ЈАБУКЕ Велики Кнез од Бадена јахао је једном приликом у поатњи свог аћутанта Селденека, Селденек је као провијант понео две јабуке. Велики Кнез појео је своју јабуку заједно са љу-

ском. и смејао се аћутанту. који је своју јабуку пажљиво љуштио. Селденек да би се одбранио рече Великом Кнезу: — Знате Ваше Величанство. једна од ових двеју јабука пала је у блато. па не знам која је то. ЗАНИМЉИВ ДВОБОЈ Неки париски новинар напао је бонапартисту Пола де Касаљака у једном чланку који је киптео од правописних грешака. Нападнути де Касањак одговорио је своме нападачу: .Пошто ме нападате. радо примам бачену рукапипу. Као уврећепи имам право на избор оружја. Изабрао сам

пра<вопис. Према томе Ви сте господине већ убијени! ДА ЛИ ЗАИСТА МУЦА? Хелмердинг познати берлински глумап био је оптужен да је у некој каФани подржавао и исмејавао некога човека који је муцао. На сућењу Хелмердинг је муцао и дал>е и убећивао судије да он од природе муца и да му је го мана. Оудија никако нше хтео да прими ову одбрану. наводећи да пео свет зиа да је он глумап и да су га многи чули како на позорнипи. своје улоге течно н беспрекорно изговара. — Ддда. да. ааали на позззорнипи се пре... пппре... тварам. КОМПРОМИС Неки виртуоз на виолини приредио је концерат на двору неког малог кнеза. После коннерта, маршал двора упитао је у име кнежево да ли жели хонорар од двестотине марака или велики крст кнежевског одликовања. — Колику вредност у новцу има ово одликовање? упитао је виртуоз.

— Отприлике четрдесет марака. олговори маршал двора. — Омем ли онда. екселенпшо да примим стошездесет марака и одликвван-о.2