Коло

4

Поноћни

Суцруга мандагина Ванга била је врло лепа али и врло лакомислена женица која није баш много строго пазила па брачиу верност, и када би јој ноћу муж изостајао од куће, у потаји је примала свог драгана у кућу. Али се једне ноћи муж неочекивано врати кући баш у часу када је уживала гостећи свог драгана. Када млада жена познаде глас свог мужа, ужасно се уплаши и хитро сак.ри љубавника у један џак приринча иза врата. Тек потом похита напоље да отвори капију свом мужу. Мандарин је за то време и даље јако лупао. — Опрости, драги господару, што је твоја робиња тако чврсто спавала, јер се није надала твоме повратку! Та сам си ми казао да ћеш се најраније сутра вратити... — Тек када је то рскла опазила је у своме страху да и н>еи муж дрхти као прут. И вато му брзо прискочи: — Али за име Бога, шта је то с тобом? Шта се догодило? — Притом га брзо увуче у кућу. Ту мандарин удахну дубоко ваздух и срупги се на столицу: — Ноћас ми замало не оде глава... Мало је фалило па да донесу само још мој леш кући! Помисли само: кришом сам се ушуљао код жене трговца Вуа на источној градској качији пошто се Ву већ дуже времена на лази на путу. Она ме је позвала ноћас да јој будем гост... И наједном ко се томе могао надати! — муж св изненада вратио кући... Када се зачула лупа на капији скочих и очајнички стадох тражити неко скровиптте Најзад натрапах у помрчини » кухиљу и сакрих се тамо иза гомиле дрва за оге.иптте која су била наслагана иза врата У разговору је трговац ушао у кућу коју му је жена отворила — Уиалио свећу чија је светлост кроз полуотворена врата долазила чак и до мене у кухиљи и неиоверљиво стао завириваги по угловима. Мени је срце

Пише: Вернер Мипер

сишло у пете. Најзад уђе и ту где сам се налазио. — Ха, шта се то тамо у углу миче? — дрекнуо је и изненада, када сам ја, оиаж.0 у страху, ударио о дрва која су се стала рушити. Ву дохвати вслики куњски иож и хтеде да ме боде кроз дрва — ја скочих, истргох му нож из руке и искочих кроз провор напоље... Тако сам утекао од сигурне смрти... Иначе не би имала више мужа .., — Онда ми је лажо да разумем, господару, што си се тако преплашио — одговори му жена. Када се малдарин мало повратио и опоравио паде му поглед на џак иза врата. и примети да се овај миче. Из искуства је већ знао шта то треба да значи ... — Овде се крије неко, у то не може бити сумње, — узвикнуо је Ванг, прискочио и отворио џак из кога је извирила глава љубавника његове жене. — Шта, тражига ти овде у мојој кући? — дрекнуо је на- овога. — Донео сам вам пиринач, иа сам хтео да га нревејем... — Лажеш, лупежу; 8ар ноћу у ово доба... ко ће ти још то веровати? Нећега ми, мајци, жив изаћи из тог џака! — Зпшто си тако непра.вичан, свети мандарину? Па када, си ти сам У ово исто поноћно доба могао да слажеш дрва у Вуовом дому — затто онда нећеш да поверујеш м.ени када ти кажем да У твојој кући вејем ниринач и о њему водим бригу!?... Говорећи то извукао се љубаттик из џака и изгубио му се испред очи1у. Господин Ванг замишљено .обортг главу и почепта зе ича уха Али се ие усуди да лигне руку на ноћног посвтиоца своје жене.

ред И гле, Тек тто 1е МЛади реттортер подигао прву хрпу аката. а оно се показаше две ФотограФије Зедне црнка — Ту смо , типо! — узвикну млади репортер. — Тачно. две ФотограФије: једна ва наш, а друга 8а конкурентски лист. В. па лепо. господине шеФе. кад ви хоћете тако ја ћу овако. И хладнокрвно стави обе ФотограФије у џеп. а затим неопажено се извуче из канпеларије шеФа паробродске полиције. Сутра дан у биро главног уредника листа ушла тедна дама. па уместо _добао дан" она с врата: — Господине. 5а нисам мртва! — Нисте. видим — уљудно рече човек — а шта госпоћипа жели? А госпоћипа још гласније: — Господине. Ја нисам извршила самоубиство! — Нисте чим сте живи. — Господине. ја сам жива. Главни уредник иагуби добар тои: — Па видим. доћавола. да сте живи! Али шта хоћете од мене? Нећете ваљда да ја умрем зато што сте ви живи! — Нећу господине. Али нисам ни мртва. — Па видим ... видим. Камо среће да не видим! Али ... — Нема ту. господине. никакво „али"! Питам вас јесам ли жива или нисам? — Ма ко вам каже да нисте живи? — Ви. — Ја?! — Ви. господине! — Госпоћипе... да ли сте ви при свести? — Ја Сам при свести. али изгледа да ви то нисте. — Али ко вам ... ?

ла, а машта репортера: „Дакле треба слику по сваку пепу извући од шеФа полипше. То вначи да шеф баш не жели радо да 1е да. Елем. вешта вештина. брза брзина. То сам ја!" — Добар дан господине шеФе. и богзна како! Па ли има нешто ва мене? — Тако је репортев поздравио шефа павобродске полипије. А шеф њега: — Седите мало и читајте новине. Сад ћу ја да се вратим. Биће. биће и ва вас нешто биће! И шеф 5е изишао. — Господин изврдава фотограФију ла ми да — мислио 1е млади репортер. — Иаврдава али веће изврдати Знам Ја да 1е отишао с другог телеФона конкуредпију да позове и њо! да да... А. нећемо тако. господине шефе .. Зато 1е претрес стола шефа папобродске полипије дошао одмах на

— Ви! — Како ја! — Ви, ваш лист, господине. Гледајте! И дама стави главном уредпику под нос страну његовог листа на коЗој Зе преко два ступна обЗављена њена ФотограФиЗа испод коЗе Зе писало: „Жртва раскалашног индустриЗалпа X. П., коЗа Зе синоћ скочила с моста у Саву и удавила се". * За то време шеф паро<5родске полипиЗе беснео Зе у своЗоЗ канцелариЗи. Зер очигледно ниЗе могао себи да обЗасни кул се деле пве ФотограФиЗе његове свастике коЗоЗ 1е тога 1утра требало да изда неку легитимапију Потле Зе копкурент .Шерлока Холмса" ликовао што је тедини негов лист обтавио праву ФотограФиЗу самоубцчину. (Онимци: Приватна својина)

(ПИШЕ-БОРА РЕСИКГ

Две групе наших заробљеника

еф кримкналне рубрике спустио Зе слушалицу на свом телеФонском апарату и мљаснуо Зезиком: .Мња!" Затим Зе позвао свог мЛадог и талентованог репортера. коЗи Зе сматрао себе 8а .типичног Шерлок Холмса" и „стручњака за мистериЗе и велике криминале" па му рекао: — СлушаЗте колега. имам 8а вас Један поеао Просто као наручен за вас ШеФ криминала внао Је како ће да ваинтересуЗе свог репортера. Зато 1е додао: — Уопште. на први поглед изгледа сасвим пооста ствар. Једна поодавачипа скочила с моста у Саву ... — Каа ? 1 — Па скочила синоћ. Што се чудите? — Невероватно. Јер За не впам! — Нисам ни 1а внао. али сад ми Је Завио шеф паробродске полипиЗе. Дакле. не треба да се узруЗавате. СлушаЗте. То дављење не би било ни мало важно. Удавила се девоЗка па ником ништа. Разочарана. преварена. изневерена .. Све то нису никакви разлози. Али има једна случаЗност. — СлучаЗност. аха. случаЗност! То Је! — спремао 1е своЗе детективске способности млади репортер. — Дакле — наставио 1е шеф криминала — случаЗ је хтео да Зе она дуже времена била у љубавним односима са Зедпим нознатим београдским индустриЗалпем. А таЗ индустриЗалап баш сад се налази пред веЛиком аФером. Укратко да вам кажем у чему је вип. Потребно 1е да одете код шеФа паробродске полипиЗе и да узмете ФотограФшу те девоЗке. МатериЗала Ја имам. Ви сте вешт репортер и За се надам па ћете ФотограФшУ врло брзо донети — За пет минута! — потрудио се млади репортер да изговори ове три речи пре него што Је ва собом 8алупио врата уредникове собе. У аутомобилу његова машта радила Зе као мотор. Мотор те носио ко-