Коло

9

( /у&гшиИ1А1Ш Грипа и „хрипа"

На сваком прелазу из једног годишњег доба у друго, а нарочит«? у пролеће, појављују се лакши назеби. катарално оболење органа за дисање. лакша или тежа инфлуениа или грипа. Од назива грипа врло често чине се злоупотребе. Злоупотребљују га болеснини. а понекад и ле« кари. То се догаћа због тога што грипа. нема тачно одрећене, специФичне знаке болести, већ личи. када се јавља у лакшем облику. на обичан назоб. прехладу или инфлуенну (тако да многи лекари тада подједнако радо употребљују и један и други дз»раз). или ,_ЈЈ8да се испељава знапима ббол^еЈЕа, на почетак неке тешке заразне болести. Осим тога проузроковач болести познате под именом грипе. још је иепознат и не зна се да ли је изазивач неки банил или једна врста отрова тзв. ултра-вирус. Због тога у случају грипа болест св не мозке никада са сигурношћу потврдити као напр. што се може потврдити туберкулоза плућа заразом туберкулозних бапила у испљумсу или дифтерија. налазом дифтсричиих клина под микроскопом у размеру узетом до сумњивих скрама у грлу. Напослетку и у меденшга. као и у свакој грани људске делатности. постоји мона. Њу је Аксел Мунте јасно подвукао у својој лепој књизи „Сан Микеле". Према законима те моде нв само да се поједине болести повремено чешће или реће утврћују (оправдано или неоправдано') него се и једна иста обољења. према моди која ваљда, различито крсте. За време чика Јове-Змаја (који је био лекар). сваки тежи назеб називао се инфду* енна (сетите се песме „Псра као доктор": Инфлуенпа велика. ал' умрети неће...), док би се данас сигурно звао грипа. Али маколико грипа немала своје јасне знаке. инак она претставља одрећено обољење. Због тога се не можв и не сме свака прехлада или реуматизам мишића, називати грипом. као што се грипом не смеју називати ни много тежа. озбиљнша обољења. А то нше само из чисто Формалистичких разлога. јер. напослетку сам назив није толико важан. Грипа може да почне лаким катаралним појавама органа за дисањв (кијавина. кашаљ). Затим се јавља висока температура која се одржава. При томе су болови у листовима и крстима врло изражени: врло често постоји и главобоља. Малаксалост. губитак апетита и знојење допуњују ову слику болести. Мећутим скоро све заразне болести. као што рекосмо почињу знанима ко-: ји су слични грипи. Па не само оне. него и многе друге. У нашој средини у којој су маларија и туберкулоза плућа тако честе, треба добро пазити да се једно од њих не схвати као грипа. јер ће тада успех лечења потпуно изостати. И маларија се појављује изненада. са високом температуром. главобољом и боловима у кв« стима. па и у листовима и малакса« вошћу. Код маларије капактеристична је дрхтавипа и велико знојење после напада. Туберкулоза плућа можв да се јави повећаном температуром. изнемоглошћу. кашљањем и испљувавањем сукрвичастог исиљувка. губитком апетита, боловима у телу. ноћ« ним знојењем и несанииом. Обично се мисли да је то само ..грозничаво стање" или „грипа". Мећутим у т,г гтању није грипа него „грипа" која има сасвим други значај и која св мора сасвим друкчше лечити. С тога свако обољење које личи на грипу и које траје неколико дана или недеља и упбкос добијеног лечења нв потпуно, него се можда. напротив. .погоршава на тај начин што темпера« тура не престаје. што болесник кашље и искашљује сумњив испљувак. што се ноћу зноји. што све више губи апетит и све више мршави. може бити нешто друго. а не грипа и због тога се на љега мора обратити нарочита пажња а болесник се мора подврћи таунијем и детаљнијем прегледу, Др. С

рали да му наместимо читав завој. Чак је скинуо и своју бурму и дао неии да је метнем на прст док не оздрави... Истина, признајем, лепо ми стоји ... Ево погледајте... Марина осети да су јој ноге клецнуле, и сасвим случајно, усмикну радо-

ПИШН;4-1Т. ЗЕА>И*=*

сно:

|Ч ењући се степеницама Окружног ■ ' суда, Марина је осећала неку иотајну радост, јер, ето, с уверењем тог суда. завршиће ое и њене муке око ваћења докумената. Обећали јој да ћв је поставити у неком надлештву за дневничара. А. за њу, сиромашну. то је било животно питање. Матуру је свршила с одличним успехом, па је помало и то храбрило да ће јој, доиста. уважити молбу. Ако добије службу моћиће да се упише на Факултет. Радиће у канцеларији и студираће, а 1гад динломира. све ће лакше ићи... На другом спрату, лево, налазила се канцеларија секретара суда, Ма* р и ка зјцјол д слукггеља Аа Је пријави. — Можете ући — рече послужитељ враћајући се из канцеларше. Марина махинално поправи руком сјајке црне витице косе, које су јој давале још детињастили изглед, и ступи уиутра сигурним кораком, навикнута већ на цељубазна лица... За столом је седео један младић, заменик секретара. Кад уће Марина он спусти дрисаљу, устаде и прими учтиво молбу. — Госпоћииа жели уверење да није под стечајем? Добро... Само мораћете причекати десетак минута... Чим уверење буде готово нозваћу вас унутра... Младић је погледао својим благнм плавим очима. а она не знајући ни сама зашто. осмехну се. климну вахвално главом. и изиће у ходник.., Велики прозори ходника гледали су у двориште. Марина приће прозору. На њеном лепом лицу огледао се умор. Велике црне очи гледале су нетремипе у једну тачку. У мислима прелазила је брзо с једног сећања на друго, и ■ најзад се заустави на Милошевићу. заменику судског секретара. „Вто. како је то добар човек. Он ме. једини, љубазно примио ... И, ако јо тачно да су очи огледалб душе, онда мора да је тај човек оличење доброте... а данас је тако мало добрих људи...Р Па. кад би судбина нешто хтела да испуни бар једну жељу, Марина би била тако скромна... Била би она свим својим младалачким срнем захвална тој судбини, кад би јоЈ доделила, редимо, да је те топле плаве очи. пуне доброте. прате — нелог жнвота... Погледала Зе на сат. Било је већ прошло пола часа како је чекала. У том тренутку баш отворише се врата и Милошевић је позва унутра: — Извшгите, госпоћице. чекали ств дуго...

Брату

— Не мари... Навикнута сам већ на чекање — одговори Марина, а осмех јој онет заблиста на лицу. Милошевић јој пружи држаљу да потпише пријем уверења. На његовој десној руни сијала је златна венчаиа бурма. Њен сјај. у тренутку, засенио је Маринине очи... Журно је ставила свој потпис, узела уверење и пожурила на улицу... — Он је ожењен... Ожењен! — звучало лој у ушима, као ехо сломљене наде... Неколико рд& доцније. себби су се Ј^лЉу поште. Марина га спазила у последњем тренутку и нија могла да избегне тај сусрет. а да је могла, нзбегла би га зацело ... Милошевић се насмешио и пружио јој руку. Проговорио је неколико речи, али их оиа није чула. Није чула ни доцније, када је опазила тек да шета с њим, док јој је он нешто говорио и гледао је дуго својим благим, добрим плавим очима... Чула је само да јв поменуо реч „љубав". У души га јо презирала. „Озкењен" а њој, ето. говори о љубави. И таман да заусти да му каже колику одвратност осећа према њему. кад чу опет његов глас: — Замислите, ономад. док сте чекали оно уверење, замолио сам свог колегу Петровића да откуца на машини баш то уверење. Док је кунао огребао је руку. Потекла и крв . а од кукавина по природи , уплашио се човек од те ситнице... Боже, прао је руку, дезинфиковао, и најзад смо мо-

Иако си у туђини, у земљи далеко), Сестлиие те твоје неизмето воле, Њихове усне преко иеле ноћи шанћу, Јер опе се стално за тебе Вогу моле.

Твоја иам писма чиие велику цадост, Срећу, која се пером описат' не може, У њима ти шаљеш поздраве онима, Који тебе, брате. највише воле.

У земљи си далеко}, у мислима близу, Оне нам стално кроз срце нролазе, Мислимо на дивне, прохујале дане, И чекамо да ти боља срећа сване.

IIе очајавај: судбина је тако хтела, Која је тебе и дт/ге ту довела. Истрајан буди, то ти сестриие веле, Срећа ће те стићи, јер ти оне то желе.

Марта, 1942, Једна мало необична слика с Теразија Вева Ч. Тодововић, - Пошто, снашо ? ученица V раз. гимназте _ Четит д анке кило / д, вреди и више... Здраве су. само мало уби— вене, живота ми1... (Овшше: а Онмаћ)

— Како...?! Зар ви нисте оже... — Ожењен? Нисам... — И њему и њој заблиста поглед.., * Сутрадан Милошевић је писао Петровићу: Зато ти и враћам бурму, јер. признаћеш и сам да две не могу да носим...