Коло

ШЕЕШШШШ

XXIV

|| ва дана доцније у скромиом хотеду, у коме је отсео Гараган зазвожио је телефон. Тражили су га да хитно дође у конструкциони биро Мекферсонових фабрика. Ту га је чекао сам Мекферсон. — Проверили смо ваше нацрте, мистер Гарагане, рекао је, и против своје воље, ^ладно, свемоћни шеф великих нредузећа, и нашлн смо да су одлични. Ми смо спремни да их откулимо. Гарагану се стегло грло од радости. Није могао да каже ниједне речи. Мекферсон је продужио: — Да ли сте сагласни да иам га уступите уз извесну, разуме се, откупну суму? „Зашто је само лице овог човека тажо недружељубно, тако хладно", запитао се Гараган. А затим рекао тихо. — Да. / — Дакле, ми вам предлажемо милион долара за ваш ироналазак. у готову. Гараган с.е тргао кад је чуо суму. — Да неће бити сувише, мистер Межферсоне? — Не. Да ли сте сагласни? — Да, рече и по другипут Гараган, осећајући скривено непријатељство из сваке Мекферсонове речи. Мекферсон му цружи спремљеии уговор. Дрхтавом руком Гараган потписа акт. Мекферсон извади из касе чековну књизкицу и отргну десет листића. Сваки је био попуњен на стотину хиљада Долара. — Мислим да ће бити боље у десет чекова него у једноме, мистер Гарагапе. Гараган климну главом примајући замишљено чекове. — Сад смо готови, мистер Мекферсоне? — Да, готови смо. Гараган устаде и стаде пред Мекферсона као човек који има још много да каже, али не налази речи. Најзад рече: , — Можда бисте били тако добри, мистер Мекферсоне, да ме доцније обавестите о практичним успесима мог мотора? — Драге воље, мистер Гарагане. Ви се сада враћате у Верлин? — Да, враћам се. Ево вам моје берлинске адресе. А затим пужи руку Американцу: — Хвала вам, господине Мекферсоне. — Нема зашта, гооподине. Посао је посао, рекао је овај суво и хладно. Полагано, пошао је Гараган запосленим улицама велике вароши. Није могао да схвати шта се десило. Бто још јуче је био нико и иишта, једаи очајник, г> данас има милион у џепу! Па ипак, зашто не осећа никакав триумф због уопеха? Тек неколико часова доцније, кад се нашао у скромној собици свог хотела почео је да долази себи. Он је најзад богат, слободал, пезависан! Пред њим је нови живот: у Берлину га чека Николина, која му је дала својих последњих триста и двадесет долара за пут! Колико смешно мала сума! Појавила се ообарица. — У холу вас чека једна дама, гошодине. Каже да жели с вама да го»ори. Гараган је погледа у недоумици. Каква дама може њега да чека? Затим је устао и пошао у хол. Дама која га је чекала устаде и пође му у сусрет. То је била Глорвда. Гараган је застао као да га је ударио гром.

— Ја сам, Гарагане, рече Глорија храбро и одлучно. Можеш да ме убијеш. Заслужила сам. Гараган се трже из залрепашћења. Осетио је како му било куца у слепоочницама. Пред њим је стајала Глорија, жена коју је толико мрзео, жена за коју се заклео да ће је убити чим је сретне. А гле сада: ни трага каквој жељи за осветом, ни трага невој мржњи! Гледао је хладно р равнодушно. Да, још је увек младолика и лепа, али колика провалија између њих двоје! Ништа га више није везивало ни с њом, ни с прошлошћу. С његове стране она је могла да живи или мре, њему је то било сасвим свеједно. Није са њом имао више ничег заједничког, ничега блиског. Глорвда Је погрешно протумачила његову запањеност. Гледала га је као човека кога је волела, и сада у овом треиутку више него икада ранше, жао човека од кога је очекивала праведну казну. Рекла је тихо и бојажљиво: — Крива сам, Гарагане, и могу да ти објасним зашто сам • толико крива пред тобом ... Гараган је подигао обрве као да хоће да каже да све то нема. смисла. — Тешко је све то објаснити, Гарагане. _Ја сам онда била и сувише млада и сувише непромишљена. или ако хоћеш мало хистерична. као што су често младе жене. И волела сам те много, Гарагане. Лице Гараганово остало је хладно и ненромењено. — Жене мога типа осуђене су на љубав. Мушкарци од њих само пате. То онда још нисам знала, била сам сувише млада. Мислила сам да је љубав вечна. А, дешавало се да ме по неколико недеља ниси ни погледао... Поцрвенела је и продужила. — Ти си се био сав предао свом раду. Ја то нисам могла да схватим и била сам очајна. Мислила сам да си престао да ме волиш, веровала сам да ме напушташ. И живот ми се без твоје љубавњ учино бесциљан и прихватила сам се очајног средства. Хтела сам да те учиним љубоморним. Написала сам оно пиемо и... десила се несрећа... Дакле зато је оп убио једног човека, зато је морао да проведе десет година у тамници, помислио је Гараган без икакве горчине, тако да се и сам зачудио. Глорија подиже руку као да хоће да се закуне и рече: — Кунем ти се, Гарагане, да нисам имала никаквих веза с јадним Вер-

шинином, Волела сам само тебе, веруј мд. Гарагане ... Застала јс, сетила се Мекферсона. Шта ли је са њим? Рука, коју је била подигла, спустила се. И кад би јој све опростио, зар би јој могао опростити везу с Мекферсоном? И њој И њему? И одакле би могао да зна како је усамљена била у санаториуму у Швајцарској? И рОђени отац је се био одрекао. Тада се појавио Мекферсон са свом својом пажњом и предусретљивошћу. И тек годину дана доцније допустила му је, више из самилости, да је привуче себи... Одакле да то све схвати и разуме Гарагал? Гледала га је с молбом у очима. али његова уста остала су нема, а срце затворено. Гледао је жену пред собом као неку страну. особу. као да је пе види. Глорији је било јасно да је све пропало. да је живот прошао ... — Можеш ли да ми опростиш, Гарагане? питала је тихим гласом. Гараган је ћутаО и мислио иа свој непромишљени чин, који га је стао десет година живота. — Можеш ли да ми опростиш, Гарагане? Климнуо је равнодушно главом. Зашто да јол не опрости? Шта он уопште има више с њом? Нека иде својим путем а он ће својим... Глорнја је хтела још много да каже. Да каже да се за Мекферсона није удала само зато што њега Гарагана, још увек воли и што ће га до гроба волети... Али речи су јој застале у грлу. Од Гарагана није имала више шта да очекује ... — Требаш ли што од мене? Требаш ли новаца? запитао је Гараган да би прекинуо разговор. Гледала га је и сузе су јој наврле на очи. — Збогом, Гарагане. рекла је највад тихо. — Збогом. рекао је равнодушно. XXV #Ј;ва утучена напустила је Глорија Гараганов хотел. Без пиља и наде лутала је улинама. Камо среће да је раније срео и убио. Убија се само кад се воли. Одрекао се својо освете, јер је више не воли. Глорија је осетила наједном страшан умор. И душевни и Физички. Њен живот је изгубио своју садржину. свол смисао. Зашто више да живи? Она је напуштена, уморпа жепа. У једном парку клонула је на клупу. Још једном је преживела у себи драматични састанак с ГараТа-

Срећан ти рођвндан оче... Годииа дана прошла је к'о сена, Како смо оче далеко од тебе, Лишени нежног загрљаја твог, И савета благог, тотшог очинског. Срећан ти рођендан оче у туђини, Далеко од домовинв и од рода свог Желим ти срећу, здравље и дуг живот, И скоро виђење ако нам да Бог. Оче, хранитељу наш дођи срцу мом Унеси радост и срећу у наш мали дом Дођи, овде те чекамо и ноћ и дан Оцо мој добри, срећан ти рођендан! Београд, априла 1942 год. Надежда В. Гавриловпћ уч. II раз. Земунске трг. академнје

ном. Коликр је само био учтив! Боље би било да је гледао с мржњом или презрењем. Колико је само био равнодушан! А она је мислила да је љубав вечна, као и — мржња! Где је само нестало оно његово огорчење и мржња? Не. код њега нема више никаквих, ни добрих ни лошнх осећања за њу. Он се никада нше пре-. тварао. Он је за њу мртав. Док је Глорија тако размишл>ала, човек кога су се те мисли типале спавао је сном праведника. Чим се растао са њом. отишао је у своју собу. легао и одмах заспао. Кад се пробудио, сунце је сјало кро8 прозор. Било је већ IX часова пре подне. Гараган се сетио свега што се десило. Брзо се окупао и обукао, стрпао чекове у џепове и упутио се у банку. Узео је доста готовине. а остало је оставио на рачун у банци. Тек кад је све то свршио, сетио се разговора с Глорилом. Учинило му се као да је то било некад давно. у далекој прошлости. Заиста, за ту жену ништа више није осећао. Баш нпшта, Упутио се улипом у паробродарско предузеће да купи карту за повратак у Европу. Није ни приметио да га још увек прате људи детективског бироа. Обрадовао се кад су му у паробродској агенцији рекли да још колико сутра креће један луксузни брод за Еврону, и да ће моћи да добија место, пошто је један Филмски режисер отказао кабину. Затим је сео да руча у једном необично луксузном хотелу. И против своје воље ту је наједном осетио не> ко тајно огорчење протнв Америке, землзе којој је тако много дуговао« Колико су само сви ти људи самопоуздаии. уверени у себе! И колико воле и боготворе своје доларе. колико се попосе својим техничким напретком! Живе у лазвној равноправности, а живе под влашћу неколико трустова. Уосталом, шта се њега тиче Америка? Он одлази у Европу. где ће узети лепо имање и мирпо проживети.. Устао је и прошао Петом авнијом, где се гурало мпоштво света. Ево и продавнине Мекферсонових фабрика где је првнпут питао за мистер Мекферсона. Шта га се, уосталом, то сада тиче. Застао је иред излогом једнв јувелирске радње, Био је пун драгоцености. Да купи штогод Николини, ћерни пуковника Квајса из Потсдама? Онај скупоцени бисер? Не, можда ће га одбити та горда девојка. Како да се тек сада сетио Николине? Похитао је одмах на пошту да јој пошље телеграм. XXVI | а станипи. Николина је одмах уочила старог Евединга који је ту чекао већ добрих пола сата. — Но шта је, стари? запитала га је ужагрена погледа, ко је имао право? Хоће ли се господин барон вратити или неће? Стари слуга још није попуштао. — Још није стигао, госпођипе. — Али стићи ће за досетак минута, старо гуиђало ... № Евединг се задовољно осмехнуо. Пошао је за девојком -која је лака корака и весела срна пошла на перон. Гараган се враћа! Истина. из његовог телеграма није се видело да ли је успео или није, али вероватно је свршио посао кад се тако брзо враћа. Вагои у коме се налазио Гараган стао је баш пред Николином. Она је хтела да викне кад га је угледала, али грло лол се стегло. Могла је само да му мане руком и да се осмехне.

(Наставиће се)

21