Коло

(13)

— Па ипак си сујеверна... — Волим да се тако лудирам ... рече Алиса а Бирже објасни: — Или просто речено: воли да превари и подвали! — Иначе не бих била овде! одгобом Алиса сиејући се. Испише шампањац. Алиса ое диже и пружи руку Мурфиу: — Сервус! — Идеш? упита Мурфи. — Идем. Збогом, Бирже. Мурфи хтсде да затвори врата за љом. али Бирже га спречи. — Ја могу одавде да их отварам и затварам. Ту притисну једно дугме на Зиду и врата се затворише. — Колико ли је сати? упита Бирже и погледа на сат. Већ једанаест? Е. онда морам да идем. — Хоћу ли и ја с тобом? — Не. Данас не. Иди где ти је драго. Мило ми је што је ишчезао твој страх.„0д данас си опасан дечко ... Устао је, скинуо кућни капут и отишао у споредну собу. Мећутим Мурфи се загледао у опушак пигарете, који је својим дугачким ирстима гњечио у кристалној пепељари. То је потрајало прилично дуго, јер кад ое Пол Бирже вратио спреман за излазак и с маском на лицу изненадио се када га је затекао у том положају и упита га: — Шта те то толико занима? МурФи га погледа: — Опај човек ко,га је требао да св усели на пети спрат ... Бирже му приће и рече: — Ни бриге те за то. Тај ће човек доћи и разговараће с госпоћом Кремјо.

Значи да пије удављен. Али већ је крајње време. — А откуд ... упита Мурфи ... откуд знаш да тај човек није жив? — Ја све знам. одговори Бирже. И понављам: ни бриге те за то. Пре неколико часова стајао сам иза тебе а сад испред тебе. Хајд сад. иди горе V твоју собу. Кроз десет минута можеш изићи. Видећемо се сутра у ве1е „Код бинокла" у улици Клиши. — У поноћи? упита Мурфи. — Јест! одговори Бнрже и испраги га. Причекао је док Мурфи стигне горе, па тихо закључа врата и нечујно сиће низ степенице. Пред вратима капетана Лебреиа. на првоме спрагу, застаде и куцну лагаио трипут. После неколико секунда врата се отшкринуше. Било је мрачно и пико се ни.1е могао приметитн. — Све тачно! шапну Биржер. — Ол рајт! одговори нечији шаиат и врата се полако затворише. Пол Бирже опрезио продужи своЈ аут. * Сутрадан, преподне око десет сати. ваустави се један такси пред бројем еедам у Блонделовој улици. Изиће један господин и замоли шофера да Ра причека. Али то није било могућио. Ту је улица сувише уска а саобраћај приличио жив. Платио је шоФеру и мало затим стајао је пред госпођом Кремјо. Она се изпенадила. јер то је био дуго очекивани нови станар. — ЗСао ми Је. госпоћо, што нисам могао раније доћи. А нисам зн»,», тачну адресу да бих вам писао.

— Главно је да сте дошли! одговори вратарка нудећи га да седне али он се захвали и стаде уз врата. — Хтео сам само што пре да вас известим да ћу се вечерас уселити. Мој је пртљаг још на станини. — Ја сам стаи довела у ред. можете доћи кад хоћете. — До впђења, госпоћо. — До вићења, господине. Госпоћа Кремјо отвори му врата и гледаше за њим. Кад је из капије ступио на улину сударио се с неком женом. Он јој се извињавао, а вратарка онази да је то жена радника с четвртога спрата. — Да се нисте јако ударили. госноћо Моран? — Нисам госпоћо, Кремјо. — Тај господии је нов станар. — На петом спрату? — Јест. — Врло је учтив. Вама је свакако мило што је узео тај стан. Ја не бих могла тамо становати ... — Искрено да кажем ни ја не бих могла, госпоћо Моран. Није то пријатно. А како је мала Ввелина? — Хвала, добро је. Сад мање плаче. До вићења госпоћо Кремјо. Журим да кувам. Вратарка је била расноложела. Рачунала је кад се станар уеели у тај кобан стан, опет ће све добро бити. Може да се мисли шта се хоће али је врло непријатно имати празан стан у коме је убијена млада девојка. Сад ће моћи да однесе пријаву члану кварта и да се једном отресе и њега. Али десило се друкчије. * Дож је Алежс Мурфи тражио тајанственог професора и затим доживео необично зближење с Полом Биржеом и Алисом, дотле је мдади инспектор Корде покушавао да од многих запажања последњих дааа сложи једну јасну целину. Било му је мило, што је његов шеф био заузет новом афером, које су свакидашња појава у великим градовима. па је могао на миру да изради правилан план од многих трагова који су се појавили. Ствар са вратаркиним сатом било је фино откриће. Тиме је Пол Бирже истеран на чистину јер је маникирка морала да проговори. Затим и она Американка мис Браун изишла је на видело, објавила је верење с политичарем Дипреом а тајно се састала с Мурфием. Мис Браун ... Ћерка и наследнина краља дијаманата из Јужне Африке ... А маникирка Алиса телеФонирала је радњи с дијамантима у Руану... Све је то већ нешто вредило. На једном великом табаку хартије Корде исписа сва запажања и потврде. Тек тада примети да је заборавио недолазак иовог станара који је ила-

тио станарину. Стога је телефоном упитао члана кварта и добио одговор да се тај човек још ннкако није појавио код госпоће Кремјо. Сутрадан -кад је све средио. Корде је морао признати да упркос свима изгледима нема ничега нозитивног шта би допустило да се изведе макакав закључак. Напротив изгледало је да је повод истраге. убиство мале модискиње, гурнут у позадину. При таквом стању ствари, бнло је за Кордеа врло важно да чује мишљење свога прет-

ностављеног. У четири сата шеФ га је очекивао. Узео је сва акта и тражио да га пријаве Морелиу, 'који га је одмах примио. Није допуштао да ико чека на нријем а то је врло ретка особина господе шефова. — Седите, Корде! иоздрави инспектор. Седите и вспричајте м!и шта има новога. Ту је извукао са стране свог писаћег стола даску за продужење. на коју је Корде спустио сва акта. Читао је своме шефу забелешке. Он га није прекидао, чак је ћутао и кад је Корде завршио извештај. Тек после дужег ћутања рече: — Ја могу да допуним ваша констатовања. Ви сте од Мурфијеве општине и статистике казнених завода тражили обавештења. Одговори су стигли. Мурфи је син једног алкохоличара. Мати му је рано умрла. Стриц му је одредио издржавање ради школовања, јер је дечко био даровит. Али у својој двадесетој години он је кренуо својим иутем. Био је у Америни. Вратио се да отслужи војии рок. Затим је опет отишао у иностранство и отада ништа се више није сазнало о њему. Сматра се да је повучен. ћутљив и бојажљив. Статистика казнених завода не вна о њему ништа. Корде на то одговори:

— Све је то недовољно. Потребној је да се зна шта је радио у иностранству, нарочито у Америци ... — Мислите због оне мис Браун? — Да. — И ту вам могу нешто рећи. Т&. жена није ћерка јужноамеричког Краља дијаманата. — Па ко је и шта је она? — То још не знам. — А што је не позовемо ради са^ слушања? — Ви заборављате да је она вере-1 ница посланика Дииреа. — Могли бисмо упитати њега?| Можда је он жртва варалице. Морели се насмеја. — Ви, Корде, у својој журби забо-, рављате кога имате пред собом. Није ваше да постављате питања и то тако наивна питања. — Пардон, шефе. — Није нужно 'извињавање. Хтео сам само да наговестим да не сметв никада заборавити шта сте: истражни чиновник коме је поверено да пронаће убнцу мале модискиње. Кад то постигнете онда можете кренути даље. Мене сад интересује Пол Бирже и онај човек што је узео стан а нијз дошао. — Ја сам понова питао члана и одговорио ми је да тај још никако није дошао. — И неће доћи. Морели се по лавици играо оловком држећи је измећу оба кажипрста. Корде би га радо упитао зашто тај неће доћи, али сад се већ одвикао да ставља питања. Морели је нешто размишљао. Устао је и прошетао по соби, затим сео, погледао младог чииовника и рекао: — Драги Корде, ви сте учинили велику неопрезност. Никако не смете губити из вида да је случај у Блонделовој улици број 7 врло чудноват. Чини ми се да сам вам рекао да наслућујем велику сензацију. Је ли тако? — Тако је шефе. — Е, онда нисте смели тражити од члана Кварта обавештења о иовом станару: да ли је дошао и како се 80ве. Јер шта је учинио Каре? Позвао је вратарку, изгрдио је што није одмах прнјавила и наравно да је Мурфи, »оји је сваког дана код ње, све то сазнао... Корде се прибра. Није схватио све тачно. али је осећао да нешто мора рећи. — Ви мислите да би боље било да се чекало док онај не доће. — Он не би дошао ни под каквим околностима, али можда га не би убили ... бар не тако брзо... — Зар је он убијен! изненадн се Корде. — Јесте! Онога дана кад је хтео да се усели. — А ко га је убио? упита узбућено Корде. Морели се осмехну: — То изгледа као да је мени поверена истрага. Приберите се, Корде. Кад је. по исказу вратарке, требало да се тај станар усели? — Пре пет дана. — А шта је тада било? упита Морели. Корде се мало замисли и чисто му лакну кад одговори: — Вратаркин сат! Алиби! — Дабоме. Сад ми опет личите на Кордеа! задовољно рече шеф а Кордеа то потстаче да продужи: — То значи да је Пол Бирже убипа! Морели је опет устао и пришао једном прозору. Гледао је на трг испред зграде украшен кестенима који су почели да цветају. И Корде је устао и остао поред стола. Осећао се као да јв ударцима бича пробућен из сна. Проћоше дватри мннута и тада Морели прекиде ћутање. Окренуо се али је остао ослоњен на прозор скрстивши руке. — На први поглед изгледа да је тако. Али ја не верујем да је Пол Бирже умешан у ово ново убиство. бар не директно. Корде зачућено погледа свога старешину (Наставиће се)

ОЧЖЖМВАЛБ.Е Небо плаче сузама пролећне кише. Цвет са трешн>е пада. Птице некуд бежв. И само капи бију ове јаче, ове више Док се неми вапај Моравом разлеже. А на углу, куда стаза води једна, Седа, убога старица поштара чека, Непомична као стена тврда, ледна... Очекује писмо сина издалека. Мисли јој се роје. Пале седе власи. Кроз опанке старе, поцепане Пролећна вода ноге старе кваси И нагриза болног срца тешке ране ... ...Да л' још живиш, мој рођени сине? Да л' ћеш икад мајци у загрљај доћи Да ме патн>а и бол једном мине, И да могу мирно своме гробу поћи. Киша оипи. Као туга издалека, Суморну пеому природа пева. Још на углу мајка стара стоји, чека ... И о сину — кога нема — само онева. Ћуппија, апцила 1942. Вукосава Којадиповић, ученица VIII разр. тмпазије