Коло

17;

Сада су на рсду завршни, призори, воји се одигравају у Атини. Једиом речи, Филм уздуж и нопреко Европе. Ту су нас нрекинули у разговору. Виши наредник старог војничког држаља појавио се за нашим столом. Препознали су филмску глумицу. — Онростите, милостива госпођо, смем ли да вас замолим да се потиишете у књизи за уиисиваље пашег аеродрома? Хели се потписује нзмеђу два залогаја, у разговору. Виши наредник још стоји, мало збуп.ена лица. — И опда, још једна молба, више личне природе... Један аутограм за мене... Онако, за успомену.. И његовој се жсљи излази усусрет. Разговор о Филму се наставља. Госпођа Филкенцелер тврди да ће филм бити ванредан. Режисер Рабеналт је мајстор у приказиваљу разних средина. А овде се ба,ш истичу разлике између две разне средине, између света војника и света позоришта. Обале Атлантика и балканске планине кулисе су овога Фнлма. Давно мииула времена оживљују у Филму, рецимо у сцени кад позодишиа трупа игра на позорпици једног старог грчког позоришта под

ведрим античким небом за немачке војнике. Једном речи, задаци, који очекују и . глумце и режисера у .овом филму многострани су, разноврсни и иунн дражи... Разговор је у пуном јеку, Хели Финкеицелер одушевљено прича о својим улогама, о весељу што ће видети Атину, кад нас прекиде грубн глас звуч« иика. Треба да се путује даље. Цвеће, рукавице, ручна торба и кофери грабе се у журби. Хели Финкенцелер изгледа још мало уморна, али на лицу јој је оиај стари, љупки осмејак, којим се осмехује кад се на. њу. упери камера. — Ах, како би хтела да и Београд погледам! Али. дужност је дужностј „Ратно позориште" зове ... Последњи стисак руке. — Мпого среће и успеха! Три мотора велике машине заг,тушно брује. Стартер даје знак за полазак. Хели Финквнцелер маше нам руком с прозора, свом својом шармантношћу, природпо, неизвештачено А оида је велика машина полетела. И. са њом и Хели Финкенцелер која хита далеко на југ, на своју нову дужност. Б. Петелс

. — Па зашто толика журба? рекох безазлено. Свеједно, дан нре или после. .— Ах, што сте наивни, рече Хели с осмехом. — Тамо ме већ чекају Вили Розе, Армин Мннх и остале.колеге. Наш рсзкисер Артур Марија Рабеналт би побеснео да задоцним. А 8 маја морам опет да будем у Берлину. Снима се Филм „Ратно иозориште". Само то није,, једини мој посао. Поред тога сннмам и један филм у бојн. — Могу ли да знам.,,

Хели Финкенцелер ма земунском аеџодрому. — Не можете, то је тајна. Прве пробе су одлично исиале, али могу да вам дам обавештења само о Филму „Ратно позориште". .. — Па добро, бићу дискретаи. Дакле, реците ми што о том филму. Да ли ћо филм бити скоро готов? — Да, већ дуго радимо на том Филму. Унутрашњи снимцп, ентеријери, снимљени су у Берлину, али ради сполших сннмака, екстеријера морала сам да путујем у Биариц и Бордо, заТ1Ш у Холаидију, у Амстсрдам и Хаг.

Устојим последљим давима вгесталШ1 април још једиом се натмурио. Небом се вуку мрачни, сиви бблаци. Дрвеће јс већ пролиста.то, али ми подрхтавамо од хладне кишице која оба- ; вија у измаглнцу земунски аеродром. Тачио, скоро у минут, ноја.вљује се авион који чекамо из безбојне магле, спушта. се ,и зауставља пред аеђодоом-. ском зградом. Малобројни путници излазе из авиона. То су официри, неколико господе у цивилу и, за чудо, међу њима и једна дама. То је. Хели Финкепцелер, славна немачка Филмска глумица. Због ље смо и ми тога кишног аирилског даиа и дошли на аеродром. Сви је познајемо са Филмског платна, али за нас, Берлинце, она је поред тога још и; „наша". Ми зпамо да је оНа, колнко још јутрос,' седела у друштву свог мужа, такођс глумца, Вила Дома, и свог , малог синчића за доручком у — Берлину. У подне: је стигла овамо, к па- ' ма, поподпе ће већ нити кафу у Солуну, а вечера је чека у — Атини. Двадрсет мииута остало је за нас. Онолико колико овде чека авион, колико је. потребно да се путиици мало поткрепе и освеже. И Хели ФинЉенце-, леровој је ово добро дошло. Путоваље није било најбоље. Ветар је био „шаљив", Хели је мало бледа и ирви залогаји јој очигледно не пријају најбоље. —, Право да вам кажем, најрадијо бих да продужнм пут возом, каасе она. Претставник организације „Снага кроз радост" и њен пратилац од филмског предузећа „Тера" уозбиљише се. — Немогућно, милостива госпођо, аисолутно немогућио. Први воз за Солун полази тек сутра, а стизке у Солун тск прекосутра. Сем тога, богзна какве су везе. Па чак и ако има весе, до Атине је још далеко. Стварно је иемогуће...

(Ко1о: V. Ре1егв)

шмжцолеџ на земунском аеродрому