Коло

Два пут смо пропутовали Оириску | пустињу- Два пут смо доживели страховиту жегу, а затим страховиту хладноћу пустињске ноћи путујући пустим али пеобичио интересантним иределима. И, никада се нксмо упитали, ко је био онај који је први нрешао и успоставио пут Дамаск-БагдадТехераи. Претпостављало се да је то био неко од бедуина. У најмању руку неки Азијат, али никако Европљанин. Али, нашем чуђењу није било краја кад смо' сазнали да је тај човек иаш земл.ак: Алекса Полишевић. Изненадило нас је сазиање, да смо и ми принели свој обол освајању овог дела Азије. Алскса Полишевић не воли мпого да прича. Али, после псте чаше вискија, бејрутска топла ноћ помогла иам је да одобровољимо нашег земл.ака и да' га тако иатерамо да прог (Јвори о успомснама којих се тако нерадо сећа. — Ви сте, преко Сириске пустиње, путовали Нерновим колима? Ночео је прво сам да нас испитује Полишевић. Ие чекајући још одговор наставио је: . — Онда знајте, да сам ја први човек који је прошао бвим путем, односно успоставио саобраћај од Бејрута до Багдада. Није то било тако давно. Гос.подин Нерн се интересовао за ту пругу, али је имао једног јаког конкурента.-нввог Франдуза. Обојица су тражили моје пријатељство, разуме се, због мог пријатељства с бедуинима. Овде је свет веома стваран ... Не заборавите, да новац потиче из ових крајева ... , — Ј.М.ног Дана та:;о, ношли СМО Нерн, његов пријатељ Кетани и ја да нроиаћемо иајбољи пут за Багдад. План је био да Се отвори линија Бејрут—-Багдад. И да се оданде продужи до Техерапа... Ви већ знате шта то значи ... Треба ли да вам поменем велики „пајплајн" који је прогутао милионе Фунти стерлинга и који снабдева нафтом целу британску средоземну морнарицу и ваздухопловство. Сад вас неће изненадити кјхд вам кажем да је господин Кетани прииадао Интедиџенс-бервису. — Таво смо иошли. Кетапи је инсистирао да се иде преко Палмире због тога П1то јс то древни град краљице Зенсбије, а ниуком случају због „пајплајна" који туда пролази. г— До Багдада смо дошли врло добро. Чак нам је пошло за руком да пронађеном стари византиски пут, дело Александра Великог, али пе питајте у каквом стању. Алн, у Багдаду се група новећала. Ту иам се иридружила Једиа" група америчкдх археолога. 'Гако смо из овог древног града пошли у три аутомобила. Четири Алериканца, нас тројица и осам бедуииа, делом као послуга, делом као путовође. Принекла ужаспа жега. Већ пссле неколико часова вожње одјекнуо је звук сиренб једног аутомобила: био је нокварен.

Лево — Вече иа Тигриси. - •■ •-

клнм гласом он ми је казао: „Господару, опрости. Твој слуга је свему крив. Хтео је, да вас проведе кроз : своје село како би га његова млада арабљанка видела у аутомобилу... Твој слуга је згрешио... опрости му ако мозкеш..." Још је негато казао али га нисам разумео. Извадио сам марамицу из џепа и покрио његово лице. Топла крв његовог лица обојилц је. марамицу и врели пустињски песак... — Треба да знате да је све то бнло пропраћено једном пакленом вриском лепе американке, која је била под једним аутомобилом, урлањем једног. бедуина кога је киселина из ажумулатора опалила, а запомагањем још двојице раЊених од којих је једном иукла цеваница на два места. Спасли смо што се спасти дало, превили рањенике, али тек онда смо се нашли у једној снтуацији, из које излаз може да пружи само велики случај. Доклегод пам је допирало око није могао да се види ни један живи створ, ни једна бнл.ка, чак ни један облак. Па ипак је треба; ло нешто предузети, јер смо и воде и хране имали врло мало. Решили смо да нас' неколицина пођемо пешице и да видимо да ли ћемо наћи иеко иасеље. Бедуипи нам нису веровали. Тражили су да комадант Франга остане о. њима, како би били сигурнији да ћемо доћи по њих. То је закон АзиЈе. Пет ноћи и чгтири дана иешачили смо без хране и воде иас четворица, али никако нисмо могли доћи до резултата. Један бедуин се једва вукао. Био је иа крају својих снага. Дању смо се сакривали од сунца како смо знали и спавали смо, а ноћу смо пешачили. На-јзад смо стигли у једном мало село. Ја сам извадио новац који сам имао и бацио х'а урођеницима у сусрет како би стекао њихово новерење, а уједно сачувао живот. Доциије смо сазнали да см"о стигли у насеље Сухни. На иашу срећу бедуини, станошгици Сухииа, били су не само нитоми него чак и љубазни, Ту смо остали једад дан.и тек тад нао је савладао умор. И после једног бунила од 24 часа, ми смо били донекле ; онорављени. Тада сам са једно! крова у даљини видео неку груиу људи. Учииило ми се да су војници. Узео сам пушку поглавице и опалио у ваздух. Одред нам је пришао и са радошћу смо могли констатовати да се иисам преварио. Из групе од 13 људи .нздвојио се један подоФицкр: — Јесте ли ви господин Полишевић? — Јесам. Откуд зпате за мене? ... — Ваши другови су сиасени... Наставио је даље оФицир. — Командаш Франга ја видео иеке тице каво лета према северу. Тај смер је за ово годишње доба необичан и Франга је пошао према северу. Врло близо је наишао на воду, на реку Вуфрат. Тако је откривен пут Бејрут—Багдад—Техеран. После овог догађаја мени с.е Азија толтсо згадила да сам отпутовао з» Париз; и 'дуже времена о Азији -нисам хтео ни да чујем." > 4 Богољиб Цшсота

Американци су иредложили да се сви потрпамо у два нреостала аутомобила, и да овај један оставимо на путу: американска посла! С њима у. друштву била је и једна веома лепа дама. Целог пута настојала је да развесели ректора јерусалимског универзитета г. др. Магнеса. Али њене шале више је разумео командант Фра.нга. — Возили смо се брзином за коју с« само зна овде: нп у Европи ни у Америци. Фаузан, један од бедуинских путовођа, непрекидно је викао да идемо северније и ја сам морао неколико пута да му скрећем пажњу да ћемо залутати. Био је лакомислен, и то је доцније морао да плати главом ... Тек кад смо нрешли неколико стотина километара морали смо дефинитивпо да увидимо да смо залутали. Не памтим да сам икад претрпео већу исегу него тога дана. Азијатски, немилосрдно, давила нас је припека и нисмо зиали да ли јаче жега долази одозго^ сунчевим зрацима, или одоздо, из песка и ка-

мења. Усто је тереи бно прилично бреговит. Наши нутовођи, бедуини, били СУ изгубили главе. Они, додуше, целу Сириску пустин.у знају као свој џеи, али бедуин зна н. нр.: ако је на једном месту за време изласка сунца, да треба држати правац три прста у лево од сунца, да би На камили, увече, стигао у ово или оно место. Овако га збуЊује бррипа -и он се губи потнуно. — Било је већ давно нрошло подне, кад су наша двоја кола хитала кроз бреговити терен, а већ сатима нисмо видели ни једну палму. „Мора да смо близу Еуфрата!" рекох једном од вођа. „Није ова твоја машина, ваљда, сулчев зрак да смо већ на Еу(Ц)рату". Одговорио је један бедуин. У то смо наишли на једиу нову узбрдицу. Шофер је појурио брже да савлада и ову маду препреку. Кад смо били на врху, под нама се отворила

Деоио — Алекса Полишевић (у сџедини). провалија, дубока као кућа од четири спрата. Док се шофер латио кочнице ми смо већ били у ваздуху. Колико смо дуго летили кроз ваздух не би зиао тачно да вам кажем, али мени се чиНило да је то било страховито дуго. Имао-сам само једиу иомисао: шта је са другим колима која иду за нама?( Ако се и оиа сурвају? Ако се сурвајУ на нас?... — Са страшним треском наша су кола лупила о дио исушеног корита неке пустињске реке. Уз страховиту детонацију попуцале су гуме на точковима, али смо ипак остали живи. Можда свега секупду доциије, иа два метра од нас исто толико снажним ударом пала су и друга кола. Призор је био ужасан. Чак и лица окрутних азијата искривила се. Пет рањених. Међу њима и Фаузан... Очи су му колутале, на устима му је била пена, и он ми је окрепуо главу. Прискочио сам. Прому-

Доле — Рушевине старог града у пустињи. за