Коло

(15)

— То је репортер Пим Лонтон. Удешава некакав интервју ... одговори Бирже смејући се. :— Остави се шале. Бирже га погледа: — Никад нисам био озбиљпији. А што се смејем разумећеш ако о томе помислиш. Ја сам видовит као сви прави уметпипи а поред тога и чаробњак. Зар нисам оживио једног мртвапа? Келнер је пришао суседном столу. — Још једну чашу шампањпа н виоки. поручн му МурФи. Амђриканка Зе играјући још једном прошла поред аих али МурФи хотимимно окрете главу, да би у огледа-

ду лосматрао Биржеа. Она реч „ви* довит" јако га је збунила. — Огледало није под згодним углом! рече му Бирже. — Хтео сам да видим да ли позпајеш Америкапку? одговори Мурфи отворено. — Е то је чудо кажо се добро раеумемо. — Одговори ми! наваљнвао је МурФи. Пол Бирже сачека да келпер спусти пиће и оде. испи -добар гутљај шампањна па рече: — То није важно. Мене интересује само Кимберлински рудник и иавесни Алекс Мурфи после посете моме лекару. Ја сам Сфинкс у пустињи. Ја мотрим на стазе и на и.има вијугаве караване. све док се не изгубе из мога хоризонта. Мој је изглед тајанствен. У мојој близини разапнњу своје шаторе друмски разбојнипи. гледају горе. у мене и при валаску сунпа покушавају да на мЛме каменом лицу угледају внак одобравања, пре но што крену у пљачку. Успех вависи од тога да ли сам жмирнуо или не. — У твоје едравље МурФи! Куднуше се баш кад поче „СлоФокс" удардима гонга. — Па носле? уиита Мурфи гледајући га с поуздањем. — Дај ми једну нигарету. Вечерас и« запалисмо ни једпу. Мурфи му пружи цигарете — Хвала!... Погледај тамо! Глорија Браун и Дипре одлазили су иа локала. Она је била бесна. То је чинило интересантнијом и многи мушкарпи гледалн су је пожудно. — Добро ће учинити. примети Бирже, да ое још пре венчања распита, како се може брзо и успешно развести. — Опа се с њпм неће венчати. рече одлучпо Мурфи, а Биржо одгрвори: — Увек се деси друкче но што се мисли... — В. овај је Корде прави идиот! дрекиде га Мурфи. Види га како се жури за њима! И доиста Корде се брзо дигао и зачас је био иза верених. — Да ли је нас уопште видео? питао је Мурфи. Пол Бирже није одговорио. Слегнуо је раменима и понова сркнуо шампан>ан. Неколико минута обојина су посматралп вагрејану светину. Један врупни Црнап објави ..Лембет вок" Само три пара знала су ту игру, али убрзо су се и други усудили и изаевали су урнебес у гомили. Жене су се у окретању претурале. Уживање ва мушкарпе којн су притрчавали да их подижу.

— Ово ми даје потстрека у мојим ногледима на свет! церио се Бирлге. Хтео је још да пије али чаша је била празпа. Мурфи хтеде дд, дозове келнера, Бирже га задржа. — Стоп. Не заборави да је кроз три дана поход Богородичин. Остани овде а ја одох да радим за тсбе. Устао јо док га је Мурфи вачућено посматрао — Треба да зпаш да ово огледало добро виси. рече Бирже па упита: А кад је дан господинов? Мурфи није могао доћи к себи од чуђења. — Дакле, кад? Упита поново Бирже пружајући му руку. — Прекосутра... — Тако брзо? А у колико сати? — У девет. — Наравно увече? — Да. — Где? — У Булоњској шуми код Дијаниног павиљона. — Не мичи се одавде све до краја. а онда мирно кући. Разумеш? — Да. После ћу ја, полако ... Мурфи је гледао за њим све док га није изгубио из вида. Још неко је такоће збуњен учипио то исто. То је био Морели. шеф пете тајна бригаде. који је инкогнито седео у бару. Он није очекивао да ће ое ова двојица растати и брзо се решно да прати Пола Бнржеа. Иако је после неколико секунада изишао за њим на улину. нше га никуд вндео, ка.о да је у земљу пропао. Наљућен вратио се у ба.р. Мурфи је остао још пуна два сата. Играо је много и добро. Али Морели ту није могао ништа да постигне. Прошетао се дугачким. 8аобилазним путем кроз Блопделову улину. пратећи Мурфиа и преморен једва .1е стигао до свога стаЈна на сушротној страни кварта. * Ма да је Алиса била за све ошо, што је обећавало корист и опасност и тиме се истакла као специјалиста у овој непровидној средини, ипак јој јо било мило што је у ЈЈиму Лонтопу нашла човека, који ј-ој је дорастао лукавством у духовитим препиркама. А да ли је та необична девојка внала шта хоће од ње Пол Бирже и његове прнсталипе? Колико је неноУ8дан и донекле Фаталан и трагичан њен рад. било јоЈ је јасно тек када се упознала с МурФијем. Мислила је да би била штета да таквог рслативно поштеног момка зарази покварена средина. тим пре што није био празна глава. Уколико га је боље упознавала утолико се јаче старала да што више сазна о Полу Виржеу и онима иза аега. како би младића, који јој се допао и све вшпе допадао ваштитила или на време опоменула. Она је већ дубоко вашла у

прашуму да би могла чезнути за пољаном блаженства с вољепим човеком. Није ни номишљала да одвраћа МурФија с пута којим је пошао али није могла да допусти да га што снаће. Све је то. на свој начин, обајснила Полу Биржеу. Ако је Пим Лонтон уображавао да ћо наићи на лепу. „лаку" жену и брво је придобити згодним ласкаљем, сад је увидео да се преварио у рачуну. Лепо га је дочекала кад јој је пришао али, наравно. одмах је затражила бону шампањца у част познанства и пажње према њој и газди локала. То је њен прилшш да мушку сујету изложи трошку. На то је помислила кад је излетео запушач из бопе и слатко ое ласмејала. — Зашто се тако пакосно смејете? — Уживам кад коме човеку истресем кесу! И он се насмејао и рекао: — Па ви од тога немате ништа. — Доста ми је и смејање. — У ваше здравље! Она пије пила; полако је сркутала. Затим је одмакла чашу и носматрала Лонтона. — Ви нисте обичап човек. — Хвала. Исто мишљење имам и ја о вама. — Јесте ли овдо запослени? упита га безазлено. — Ја сам индустријалап из Фекампа... слага је мирно и ноуздано. — Досадпо ожењени? — Како досадно? — Па као сви овдашљи мужеви. Охо! помисли Џим, ова девојка кије глупа, па онда рече: — Ја сам још момак, госиоћипе ... госпоћипе. како ва^ је име? Она сркну из чаше и одговори просто: — Алиса... — Тако сам и мислио! одговори љубазно. — Чудна ми чуда! промрмља она подругљиво ие скидајући усне с чаше и не гледајући га. све док није осетила да је оог непрестано посматра. По њеном одговору Лонтоиу је било јасно да Зе погрешно почео. Прибрао се и окренуо разговор иа пспкање: — Ви сте врло препредени и није било потребно да ме питате ко оам кад то већ знате. Она спусти чашу на сто и одговори: — А што сте ви мене питали како се аовем. кад сте то зиали! Лонтои мотну своју руку на њелу. То је било онога тренутка када се Америкапка појавила с једним господииом. И Алиса и Лонтон погледали еу је. — Познајете ли ову жеиу? упита Алиса. — Ја предлажем, одтовори јој он.

да се изгу.бимо! Овде за нас нема забаве.- — А куда ћемо? — Кудгод хоћете... — Онда кући. код мене. Ои је погледа предомишљајући се. — Нећу вас напаствовати! рече му весело. Нисте ви мој тип. Ним Лоитон имао Је саој аутомобил. Алиса се радовала луксузној ..лимузини": то је изненаднло новииара. Судећи по свнма внацима, а Лонтои је био вештак у предвићању. изгледало је да је ова девојка уплетепа у нечиете послове. Ипак ничим није одавала да је то узнемирује. Њене искрене, чак и безазлене мисли. докази■вале су да је то нимало не аалима.

Или је то све била нечувена препреденост. Ним Лонтон је прсдложио: — Да се провозамо горе до „Све. тог српа". ако желите? — Ближе оветом духу? То иам неће шкодити! одговори она и кола поћоше. Улицама је било још миого света и хтео не хтео морао је да пази иа вожњу, одлосно да ћутн. — Пишете ли књиге? упита га она нало доцмије, када су кола била ирв крају успона. — Рћаве. — 0 чему? — Криминалне дотаћаје. — Истините? — Само такве. Опет је морао да пази. Улице су биле стрме, узапе и криве: Када су стигли горе, аауставио се иа широкој тераси али нису изишли из аута. Доле је светлуцао Париз замагљен ретком маглом. Изгледало је као да се тамо доле пешто непрестало кува и кипи. — Вештичин казан! рече Лонтон и одушевљено додаде: То не би био рћав наелоп за какав роман. — Ја !шам бољи наслов! одговори она. Тражећи у сумраку њен поглед рече јој: — Тај мора бити одличаи? Узалуд је очекивао. Опа не одговори. Њему се учини. можда због сумрака, да је пребледела. — Хоћемо ли да кренемо? упитатихо и свестан свога позива упали мотор. — Сме ли се пушити у овом салојгу? обрати му ое она? — Зашто не? Гпмо извол'те! и. потражи своју кутију. — Ја ие марим за „плаве" цигарете. — А откуд зпате да ја пушим македонске пигарете? — Па сав овај сапдук заудара на њих. Он се насмеја: — Малопре био 5е „салон" а сад „сандук!?" — Зависи од тога како кад мислим — лепо или ружно ... Цим Лонтон је миого штошта доживео, али ова девојка била је за њега нешто сасвим ново. Уколико су се више нриближавали Блонделовој улиди. све се чешће питао на који би начлн могао штогол еазнати од ње. (Наставиће се)

Србији Хвала Ти Србијо, зћмљо сланних људи, Мајво, коју Србин нигде наш'о не 6и, Хвала Тн што могу, са топлих Ти груди, Слободно да дишем и живим у Теби. Примила си браћу под окриље своје, Изгнану и бедну, у часима тешким, Да са Тобом деле зло и добро Твоје, Са храброшћу мушком и орцем витешким. На Твоме је путу трње место цвета, Свака стопа Твода у крв мора пасти, Зато ће Твој народ бити, мајко света, Поштовања вредан и достојан части. Јер Твоје су жртве велике и часне, Жртве, које само Србин може дати, А када једном дан патн>и угасне У теби ће земљо мило цвеће цвати. Маја, 1942. Матија ВучковиН